Мото Прилога и Предлога

 

ПРИЛОЗИ (И ПРЕДЛОЗИ) ЗА ИСТОРИЈУ ТЗВ. НОВИЈЕ СРПСКЕ БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

«– Шта наша књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

– Има мноштво обмана – нису јој потребне,мноштво компромиса, нису јој потребни, мноштво тапкароша на утапканом месту, нису јој потребни, мноштво оних који бацају прашину у очи некорумпираних читалаца, има безброј оних који више пишу него што мисле и тиме бришу разлике између физичког и интелектуалног рада, има мноштво мистификатора – нису јој потребни; она ствара више материјала за социологију књижевности него за књижевност саму. Картограм дефеката сразмеран је суми негативне баштине: нема творачких утакмица у храбрости; мислим ту на ризик уметничког откривања непознатих области социјалног живота. Читалац који стицајем околности прати нашу међуратну књижевност са носталгијом може да примети како је то  време рађало стварне људске и књижевне вредности: сваки човек био је програм, елан витале ствараоца, понос због постојања. Погледајмо наше спорове и “ангажовања”! “Трске које мисле” претварају се у бирократске бичеве за кроћење непослушних писаца или се од њих граде паравани за личне амбиције недаровитих. “Боље страга ударати мучке, него спреда часно оберучке” као да је постало начело домаћих сукоба. Извесна ревалоризација људских вредности у књижевнику морала би да претходи књижевним ревалоризацијама вредности: вера да је то могуће није ваљда мање штетна од признавања садашњег стања?…

…. – Српска књижевност, подсетимо се Светозара Марковића, – то нису канцеларије и надлештва, пен-клубови, путујући делегати,књижевни конгресмени, него књиге које пишу паметни и осетљиви људи – између осталог, и за поуку неосетљивим… Српске књижевне обмане настају у доброј мери из превида те чињенице…. (стр. 108 – 109) «

Мирослав Егерић: Писмо породичним људима– Београд:Нова/ Слободан Машић Пишчева издања 1986. – 152 стр.

 

#

«Зар вам се не чини да се ове речи Бранка Лазаревића (објављене у ч. “Посебна породична заветина”, бр. 3-4/ 2007, на 92 стр.:” ….Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред неким митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, остварен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да ма и уметнички лаже. На друму му је било све што му је на уму…”) могу односити и на Мирослава Лукића, као критичара? Боље је бити “заклан” од таквих критичара (какав је Скерлић), но бити дизан у небеса и хваљен од критичара/одаџија!

И ово вели Лазаревић за Скерлића: “Умео је да засуче рукаве и, место пером, камом да пише. Он је просто заклао неколико писаца, а неке је добро тако пропустио кроз шибу, да је жалосно видети их у његовом изразу…” И као што је, по Бранку Лазаревићу, Скерлић првенствено био скерлићевац, исто то можемо рећи и за Лукића, да је он првенствено лукићевац…»

……

 

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003; “Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»

 

….

«“А те Ћосића. Оскаре итд. ја не читам, као што не слушам.Ваше робиће – пише Вељко Петровић у писму Драшку Ређепу, 2. децембра 1946. год. – али сам ноћас прочитао ону бујицу Фриповог наступа у I –II бр. “Форума” и не жалим. А за Оскаре, Добрице, Ристиће и Ваше Богдане, чак ни за Константиновиће, немам више ни времена ни живаца” (цитирано према београдским “Новостима” од 18. јула 2007. године). Не постоји некакав правилник о вредновању и превредновању!Не постоје ни јасни критеријуми. Доминантни су – још од времена када је Петровић написао оно писмо, од 1946. па на даље, до наших дана – они официјелни и прорежимски критеријуми. Такве критеријуме М. Лукић, и као уредник часописа, и као писац и критичар, подрива и разобличава. Мирослав Лукић нема “лиценцу  критичара”, то је писац полиграф несумњиве искрености и поштења, али и извесног познавања ствари и стања у српској књижевности, што је и предуслов за критичко сагледавање и превредновање наметнутих и прецењених књига… «

Миодраг Мркић: Неодговоран одговор, ч. Посебна породична заветина,  5-6, јесен 2007 , стр. 24 и даље.

 

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(4)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s