Мисија – ко ју је спречавао, и спречава још увек?

Издавање часописа, јуче и данас (у Београду) – није лако. Свакако је добар показатељ. Из више разлога. Српски књижевни гласник, на пример, који је створио извесну школу, систем и идеју, налазио се – према речима Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој,жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном, две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало, прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње -рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничка и научна мисао којој се, по опсегу, може да стави као упоређење, само наш романтизам. Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог, који ће умети да га стави у пројекцију, и да изврши поређење, и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли.

Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића.

…Понтифекс  максимус је био Богдан Поповић.Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија.Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс.И свој суд. Ко је ушао у Гласник, или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши;прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен, и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца.Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно,неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици…

Српски књижевни гласник -издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена ДЕЛО. Као и данас. Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино Едиција ЗАВЕТИНЕ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе :  ЗАВЕТИНЕ Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. До почетка пролећа 2007. објављено је 30 бројева Заветина, и по 27 бројева часописа Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Заветине су објавиле – за ових последњих седам година – 111 бројева часописа – без ичије помоћи. То није лако. Никад није било лако. Издавање часописа одувек бејаше мисија.

Значи ли то да су се оснивач и уредници Едиција ЗАВЕТИНЕ заморили? Одлучили су нешто друго: да два своја часописа- ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и Дрво живота – пребаци у један, у овај, у ПОСЕБНУ ПОРОДИЧНУ ЗАВЕТИНУ. Идеја о покретању ПОСЕБНЕ ПОРОДИЧНЕ ЗАВЕТИНЕ постојала је и пре 25. година, када је уосталом први пут и објављен такав један плакат са извесним прогласом. Два часописа су се, ево, слила у један.

Друга два часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ –Уметност махагонија и Трећа Србија -такође ће се, кроз који месец слити у један други, у ИДЕНТИТЕТ, лист за сучељавање.

Две реке -ПОСЕБНА ПОРОДИЧНА ЗАВЕТИНА и ИДЕНТИТЕТ – у које су се улиле друге реке, и у које ће се, верујемо, сливати на стотине других река и речица, донеће до краја ове 2007. године и четири нове колекције, чија ће имена и замисао сачувати успомене на часописе који су се улили у нове реке…

Часописи Заветина су летопис и гласник не некакве школе,већ другачијег и другачије Србије.

Можемо се сложити са покојним Б. Лазаревићем да је Српски књижевни гласник не само главно дело Б. Поповића, већ и да је одиграо своју улогу, то јест уношења Европе, на шири начин у Србију, и нарочито француског духа. Одиграо је и своју другу улогу – тражења Србије и њеног изражавања. Извршио је и улогу прибирања свих србијанских, српских и југословенских снага и посленика.

Дао је и тзв. београдски стил. – Уз све то треба додати да је Богдан Поповић испевао један стил (како каже Б. Лазаревић) који је постао стил великог дела наше књижевности и до у смешно стил његових ученика и апостола. То последње је дотле дошло да је целој тој плејади, која није имала ништа у себи од праве богдановштине, дала мртвачки изглед. Она је дала само тај његов испеван и израђен стил. Испод њега је било све празно.Они нису могли да кажу његову мисао и да истрепере његову емоцију. Могли су само стил и то су дали.Дали су извесну, тако да кажем, балсамирану књижевност:мумије мисли, фосиле осећања. / Али у свему томе било је нечег јако накалемљеног…

Требало би истраживати те мумије, ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере… Не штедећи никога; критикујући и најбоље – тамо где за то има добрих разлога и аргумената.

Богдан Поповић сахрањен је 9. новембра 1944. године. Док је боловао, обилазио га је Б. Лазаревић. У дневнику Лазаревићевом има и овај одломак – речи Поповића, којима критикује целу нашу политику и политичаре. – Срби нису паметан народ.Шта све ово починисмо?Да ли има народа који је овако платио?Непаметни смо, неполитичари смо. Има емоција, страсти, емоција, али памети нема. Овога пута и Хрвати испадоше паметнији политичари од нас…

То каже болестан на смрт Поповић, представник мале и намучене рашчеречене Србије и сигурно наш највећи западњак; први који је донео у Београд чист и овејан Запад непосредно из Париза… Каква далековидост и актуелност тих речи!

Гасећи се и полако умирући Б. Поповић тражи од Лазаревића да се прими мисије. – Мисије, мисије, треба да се примите мисије….

И Лазаревић се, игром судбине и понајвише вољом нових господара, уместо мисије, примио улоге баштована, архитекте вртова…

Часописи Заветина немају намеру ништа да скривају нити икога да аболирају; ако то није сваћено до сада, биће наредних година, верујемо. То наравно, има своју цену…

 

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(5)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s