СТО ГОДИНА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Паралелизам. Имају ли наследника – српски ренесансни духови?

Бранко Лазаревић оставио је  подстицајну грађу за писање  историје најзваничније књижевности коју су Срби имали током 20. века, Историје тзв. српске бирократске књижевности, а да ли ће неко такву историју започети, завршити и објавити, велико је питање. Имајући у виду то – каква је срединаданас у којој српска књижевност и култура тавори. У поређењу са оном у којој је живео, рецимо,  Скерлић и генерације пре њега, може се рећи да је данашња Србија у некој врсти мрачног тунела (транзиције, тражења, системског онемогућавања налажења, погубне негативне селекције, болесног наметачког злодуха…) коме се не види крај.

… У таквој средини је живео Скерлић и све генерацијепре њега, око њега и после њега, сведочи Лазаревић. То је било време подоласку на престо краља Петра. Са њиме је дошловреме слободе и демократије која је носила достајаке карактеристике доста јаке анархије.Сећам сеПрви мајева тих година. Поворка првомајска са развијенимцрвеним заставама , пролазила би покрај двора и покрај Војне академије са узвицима – Доле монархија!Доле милитаризам! У Радничким новинама, уДневном листу, у Звону, напредним листовима, као и у оним конзервативним и оним реакционарним, писалосе, карикирало, памфлетисало, нападано све оддвора до породичног живота појединих истакнутихличности…Сећам се Домановића, кад је у једној познатој ракиџиници и продавници ужичких производа,мртав пијан, викао:- Србијо, мајку ти твоју!…Јакшићје у својој Штампи нападао режим да је куповаотопове који су били штрцаљке и да се целонаоружање врши преко корупције. Ти су топови,после, дали Кумановску битку, а за њега је доказиванода је био аустријски плаћеник… На све то јекраљ Петар одговарао: – Нека се народ васпитава услободи, па ма и мене толико нападали!, а кад је једанофицир опалио шамар Јови Адамовићу, директоруПравде због увреде коју је нанео принцези Јелени,краљевој ћерци, да живи са својим шофером у Ници,краљ Петар је тражио од министра војске да се тајофицир казни. …

— Из овакве атмосфере анархо-слободарске, на првипоглед, скоро несносне, и из онаквог земљиштаизникоше, за нешто више од двадесет и пет година,скоро сви наши ренесански духови…

…У раздобљу које сам поменуо (1895 – 1920), раздобљукоје бих назвао ренесанским на свим плановима мислии акција, др Јован Скерлић је имао врло часно место…

Бранко Лазаревић је, са овог света, отишао, седамдесетих година 20. века. На прсте једне руке би се могли набројати људи и писци који су, онда (а и годинама касније), знали да Лазаревић уопште и постоји. А постојао је, живео, као архитекта приморских вртова. Лазаревић је, изгледа, био међу последњим српским ренесансним духовима.

Од Скерлићеве смрти до наших дана појавиле су се две историје најзваничније књижевности коју смо имали у протеклом веку – тзв. Бирократске у дословном значењу речи – гломазна Деретићева и кратка Петковићева, обе писане по диктату неренесансних духова, фаворизоване,редукционистичке, прехваљене,  фалсификаторске, наметачке и… штеточинске. И појавила су се брда и брда песничких књига, наметачких књижевних огледа, наметачких књижевних студија, једностраних и контролисаних књижевних часописа, униформних, досадних, чије се деловање сводило на затупљивање духова, наметање једне политичке диоптрије, која је завладала природним и неприродним изумирањем српских ренесансних духова. Да ли је у поезији било наследника српских ренесансних духова? Ко су ти песници? Винавер? Донекле. Црњански? Донекле. Попа и Раичковић? Можда у шали! Павловић, Миодраг? Делимично. Иван Лалић? Не. Леонид Шејка – да. Александар Лукић – да (Европа, Брод лудака, Легенде о ружичастом песку месечевог смакнућа, Маестро пер Пјетро…)…  Да ли је у критици било наследника српских ренесансних духова? Колико знам – нема их. Доминантнији су наметачи, камелеони, пресвучени комунистички јањичари, велике штеточине. Они су опустошили књижевну утакмицу последњих деценија, опустошили књижевни живот (у јавном животу, данас, они се појављују као тобож угледни професори универзитета, академици, зналци, успешне мутиводе, представници монополских издавача, блокатори и кочнице)…

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ  ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

 

(1)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s