BORISAV BORA – STANKOVIĆ

bstankovica0696ecs8

 

 

 

(„Moja pesma“; „Koštana“ )

(…)

Grkljan ( začuđeno) : Kakvu tvoju pesmu, gazdo?

Mitka : Moju pesmu!

Grkljan ( u čudu, pitajući i ostale pogledom) : Ama kakvu tvoju pesmo,

gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo?

Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n s’nujem. A pesma

je moja golema : Kako majka sina imala, čuvala, ‘ranila. Dan i noć samo njega

gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan!

Porasnaja sin. Došla snaga, mladost… Došle bašče, cveće. mesečina. –

Zamirisale devojke!… Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi,

puške, sablje, žene…Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija

i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi

celivaja, sve varaja i – bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam

ja!… Pa od t’j bol, jad, – dert li je, prokletija li neka – eve na nogu ginem.

Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n me

ne vaća. Zemlja me pije…Noć me pije…Ništa mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Otkako sam na svet progledaja,

od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se

da ih bolje vidi. ) Eh, deca, deca slatka! Pojte! puštite glas. Ali čist

glas. Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce

iskubalo, snaga raskomatala, ostarela…Žalo, teško da mi pojete!

Koštana ( sa sažaljenjem) : Koju, gazda – Mitke?

Mitka : Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta

je karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (…) Eve ostare, a još se ne nažive, još

ne napoja’ i ne naceliva’…Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene!

Aha!…Poj, Koštan, kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje

udari. Noć letnja. Šar planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto

i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi,

seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj,

ide nogu pred nogu, a čalgixije, što gi još od bilački han povedešem, peške

idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noć i na mesečini

sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na

mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma, već

glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i

celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem

na srce mi pada. (…) i Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ…A toj

vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči

u grob ću da legnem. Poj „žal za mladost“… Za moju slatku mladost, što

mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu neka mi se

samo još jedanput vrne, dođe, da ga samo još jedanput osetim,

pomirišem…Ah! (Peva) :

Da znaješ, mome, mori, da znaješ,

kakva je žalba za mladost,

na porta bi me čekala,

od konja bi me skinula

u sobu bi me unela,

u usta bi me ljubila –

of, aman, zaman, mlado devojče,

izgore mi srce za tebe! (…)

BORISAV – BORA STANKOVIĆ (1875 – 1927). Stankovića su, s pravom, nazivali pesnikom u prozi. Stihove u užem smislu on nije pisao. Ovde je dat odlomak iz Stankovićeve dramske poezije, tj. iz „Koštane“ (1902).

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s