BORISAV BORA – STANKOVIĆ

bstankovica0696ecs8

 

 

 

(„Moja pesma“; „Koštana“ )

(…)

Grkljan ( začuđeno) : Kakvu tvoju pesmu, gazdo?

Mitka : Moju pesmu!

Grkljan ( u čudu, pitajući i ostale pogledom) : Ama kakvu tvoju pesmo,

gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo?

Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n s’nujem. A pesma

je moja golema : Kako majka sina imala, čuvala, ‘ranila. Dan i noć samo njega

gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan!

Porasnaja sin. Došla snaga, mladost… Došle bašče, cveće. mesečina. –

Zamirisale devojke!… Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi,

puške, sablje, žene…Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija

i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi

celivaja, sve varaja i – bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam

ja!… Pa od t’j bol, jad, – dert li je, prokletija li neka – eve na nogu ginem.

Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n me

ne vaća. Zemlja me pije…Noć me pije…Ništa mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Otkako sam na svet progledaja,

od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se

da ih bolje vidi. ) Eh, deca, deca slatka! Pojte! puštite glas. Ali čist

glas. Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce

iskubalo, snaga raskomatala, ostarela…Žalo, teško da mi pojete!

Koštana ( sa sažaljenjem) : Koju, gazda – Mitke?

Mitka : Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta

je karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (…) Eve ostare, a još se ne nažive, još

ne napoja’ i ne naceliva’…Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene!

Aha!…Poj, Koštan, kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje

udari. Noć letnja. Šar planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto

i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi,

seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj,

ide nogu pred nogu, a čalgixije, što gi još od bilački han povedešem, peške

idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noć i na mesečini

sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na

mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma, već

glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i

celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem

na srce mi pada. (…) i Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ…A toj

vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči

u grob ću da legnem. Poj „žal za mladost“… Za moju slatku mladost, što

mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu neka mi se

samo još jedanput vrne, dođe, da ga samo još jedanput osetim,

pomirišem…Ah! (Peva) :

Da znaješ, mome, mori, da znaješ,

kakva je žalba za mladost,

na porta bi me čekala,

od konja bi me skinula

u sobu bi me unela,

u usta bi me ljubila –

of, aman, zaman, mlado devojče,

izgore mi srce za tebe! (…)

BORISAV – BORA STANKOVIĆ (1875 – 1927). Stankovića su, s pravom, nazivali pesnikom u prozi. Stihove u užem smislu on nije pisao. Ovde je dat odlomak iz Stankovićeve dramske poezije, tj. iz „Koštane“ (1902).

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s