ANĐEO
Jutro : pušiti, pušiti…
Podne : rušiti…
Veče : ljubiti…
Ponoć : ubiti.
Nigde zar, ni ljubavi, ni moći.
Anđeo sam u noći.
7
Kroz prozor sjajna ona tu stupa,
NJen grozničavi pogled sa ivice života
Za dragog brata koji se u samom ognju kupa.
Skoro se sa lepotom njene smrti izmeša njegova lepota…
Bleda Izis, ljubi i grli njegovu mladost koja prolazi.
8
Bezbrojna sunca u more :
Pada žuto lišće u grudi.
Veče svoje zastore
Spušta međ planine i ćudi.
Nikad ne nađeš lik taj što beži,
Dušo, šta zoveš ti borbom sa telom koje leži?
Da ne jeca, krv zalaska, koju gleda satima,
S bolom krije u svojim ustima.
Divna boja krvi na nebesima,
Slani ukus krvi u ustima…
9
Noć. Bože, ne spremaj meni više kruh
Već spusti mi ruku na grudi
Da kao tiha ptica pređe na nju moj duh
Taj beskrili moj duh
Pre nego zora zarudi.
10
Triput je ovaj oblak prešao preko mene,
Kao prijatelj davni tražeći da me pozna ;
Ako i sutra opet po mome svodu krene
Da l ćeš me naći još na zemlji lišća, bogzna!
RASTKO PETROVIĆ (1898 – 1949). Pesnik, pripovedač, esejist, putopisac. – V. knj. Rastko Petrović : PONOĆNI DELIJA, Prosveta, Beograd, 1970 ; Svetlana Velmar – Janković, Poslednji Rastkovi stihovi… V. zbornik radova, KNJIŽEVNO DELO RASTKA PETROVIĆA, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1989. – V. Rastko Petrović : SABRANE PESME, SKZ, Beograd, 1989.
