Vladislav Petković DIS

dis-120825-1-2

UTOPLJENE DUŠE

Još samo jednom o da mi je dići

Ispod života svet umrlih nada;

Još jednom samo o da mi je ići

Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,

Skrivene misli u boji ljubavi,

NJen pogled nekad sve što znade reći,

Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,

Lik duše gde se od nas trajno krije,

Gde svesti nema već ideje same,

,

Otkuda bol sleće da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću,

I o mladosti – o još jednom samo,

Da mi je da se moje misli kreću,

Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,

Gde su mi mladost, san i uspomene,

Kod negda svojih da je da se sklonim

S lepotom njenom što ko miris vene.

Il da je groblja, senki, vetra, zvuka

I igre mrtvih, avetinja kolo,

Da je bolova, sećanja, jauka –

Znamenja, da sam nekad i ja volo.

Al nije. Ja znam svi ti dani stari,

I želje, njena tuga i lepota,

I nežne veze osmeha i čari

Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju

Sva njena ljubav i moja stradanja:

Dremež i suton i noću i danju.

Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom

Aleje bola i podneblja plava,

I moja lira sa njenom lepotom,

Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al to retko biva,

NJu kada vidim posred ovih zala,

Prilazi meni neka magla siva,

Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,

Kamo se dani moji razasuše,

Širi se pokrov velik, prostran, beo,

Pod kojim leže utopljene duše.

 

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

Pesmu jednu u snu što sam svu noš slušao:

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu oči neke, nebo nečije,

Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,

Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene

Il te oči da su moja duša van mene,

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,

Što me čudno po životu vode i gone :

U snu dođu , da me vide, šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

NJene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad :

NJenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

NJenu glavu s krunom kose i kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima iznad svakog zla.

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doćiće posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja

S nevinih daljina, sa očima zvezda

I sa suzom mojom, što nesvesno sija

I žali, ko tica oborena gnezda.

To je onaj život gde sam pao i ja.

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.

I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.

I ostadoh tako u kolevci tužnoj

Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da nosim oblik što se mirno menja;

I da nosim oblik, san lepote, veče

I tišinu blagu ko dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i teče.

I da beže zvezde iz mojih očiju,

Da se stvara nebo i svoj ovaj sada

I prostor, trajanje za red stvari sviju,

I da moja glava rađa sav svet jada,

I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al’ begaju zvezde; ostavljaju boje

Mesta i daljine i viziju jave:

I sad tako žive kao biće moje,

Nevino vezane za san za san moje glave.

Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri bežanju zvezda zemlja je ostala

Za hod mojih nogu i za život reči :

I tako je snaga u meni postala,

Snaga koja boli, snaga koja leči.

Pri bežanju zvezda zmelja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja

Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,

I sa suzom mojom, što mi i sad sija

I žali, ko tica oborena gnezda.

I tu zmelju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.

Zakovan za zemlju što životu služi,

Da okrećem oči daljinama sivim.

Dok mi venac snova moju glavu kruži,

Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava

I noći, i voda; i da slušam biće

I duh moj u svemu kako moćno spava

Ko jedina pesma, jedino otkriće;

Da osećam sebe u pogledu trava.

I očiju, što ih vidi moja snaga,

Očiju, što zovu kao glas tišina,

Kao govor šuma, kao divna draga

Izgubljenih snova, zaspalih visina,

I očiju, što ih vidi moja snaga.

 Kob

To reći danas ja ne umem više,

To što me boli i bolove guši,

To što mi pogled kao oblak briše,

To što me trune, što mi snagu suši,

To zašto san moj na san ne miriše.

Jedva se sećam da sam bolji bio,

Jedva osećam zlo kako me steže;

Izgleda da se put života skrio,

I neka ruka da zlokobno veže

Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Sad bih sanjao, san od mene bega;

Sad bih živeo i kraj ovog sveta;

Sad bih voleo, i to više svega;

Al’ sve to meni čudnovato smeta:

San, život, ljubav, sad su moja stega.

Sve mi se čini nemam volje svoje;

Stvari i ljudi sad postoje za me.

Izgleda da su misli, želje moje,

Postale senke, neka vrsta tame.

Moji su dani danas jedne boje.

Vidim da danas više nema neba,

Da moje oči za njim i ne mare;

Vidim da meni još jedino treba,

Da gubim mirno sve navike stare

U vetru trulom što mi duh koleba.

Tako je došlo sad i ovo doba,

Gde katkad čujem graktanje gavrana:

I tada gledam iznad svoga groba,

‘Ladan ostatak snage mojih dana.

I kako diše ravnodušna zloba.

I tad preživim u dnu moje noći

Prvi san stvari, kad im sunce zađe;

I tu osetim da nema pomoći,

Da život i smrt jesu iste građe,

da tone snaga što mi daje moći.

Veliki ponos, moja vera trune –

Trunuće zato dok imaju snage;

Crni oblaci vidik rada pune,

Moja pregnuća i časove blage.

Pust život gledam ko vladar bez krune.

Došlo se dovde, ali ne znam kako;

Ne znam zbog čega dan slobode spava;

Ne znam da l’ živi zora i moj pako,

Ta stara zora i podneblja plava,

Gde sam voleo, a gde sam i plako..

Je li to starost i volje i vere,

Il’ umor dubok, miran i bez leka,

Kom ne znam uzrok, prostora i mere?

Il’ sam ja izraz truleži mog veka,

Koja tka zadah i svud nemar stere?

Il’ to korača duh propale sreće,

Propalih misli, napora i snova,

Kao opelo za mrtvo proleće,

Kao zalazak sunca i bregova,

Kao kob moja da zaborav spleće?

Il’ je kob moja, što u dane ove

Osećam ruku kako mirno piše

Na moju ljubav, misli i na snove

Ime, koje mi na krst crni diše,

Na krst što nosi sve radosti nove?

 Raspadanje

Sada nemam više one stare plime

Za bol i ljubav, niti danas raste

Cveće slobode i osećaj zime,

Kao ni želja za jesen i laste.

Sada nemam više one stare plime.

Sad nemam više očiju za druge,

Za vedre boje oblaka i snova;

Sad nemam više sutona i tuge,

Ni senku sreće, ni šapat brestova.

Sad nemam više očiju za druge.

Sad nemam više visokih obmana,

Nevinih misli i krinova beli;

Radosti rada, ni velikih dana,

Kao ni vere, što utehu deli.

Sad nemam više visokih obmana.

Putem stvaranja ne kreće se snaga,

Duh neće više da vidi i sanja:

Ostala sa mnom samo čula naga

I zdah truo sporog raspadanja.

Putem stvaranja ne kreće se snaga.

Moj svet me gleda pogledom trupina,

Kao ostatak od strašnog požara:

Ja ga se klonim ko crnih kupina,

Kao i trnja, što grebe i para.

Moj svet me gleda pogledom trupina.

Ja danas ne znam za noći umorne,

Ko ni za dane pokrivene splinom;

Ja danas ne znam za misli sumorne,

Kao ni potrebu za trajnom tišinom.

Ja danas ne znam za noći umorne.

Ja danas imam jedno trulo vreme,

Maskiran porok, razvrat i neznanje:

S visine bluda dopiru mi teme

Za suvereno jedno raspadanje.

Ja danas imam jedno trulo vreme.

Sa prestola tajni i snova i zvuka

Ja sam se našo pored niskih strasti;

Pod nebom crnim od ropca i muka

Ja sam se našo u zmelji propasti.

Sa prestola tajni i snova i zvuka,

Ja sam došao bez bola i žudi

Tu, gde za nebo niko nema vida,

Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi,

Tu, gde je žena pojava bez stida,

Ja sam došao bez bola i žudi.

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko grnja,

Kroz dokon vetar što uzalud cvili,

Ja čujem korak moćnog raspadanja;

I raspadanje, raspadanje mili

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.

 

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS ( 1880 – 1917). Knjige: UTOPLJENE DUŠE , 1911; MI ČEKAMO CARA, 1913.Objavio je u izbeglištvu u Zabavniku Srpskih novina, nekoliko pesama iz ciklusa Nezavršene pesme.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s