Aleksandar Lukić

aleks 1

VAMPIROVIĆI

Sela su desetkovali, stoku poklali kao vuci i razvukli po sprudovima.

Najbolje komade mesa prigrabili su sebi, a ostalo prepustili vranama. Ne krč

puteve, nego gaze i lome što im se ispreči.

Dolaze iz ritova i baruština koje bazde na karabit. Govore nerazumljive reči.

Teraju magarce pretovarene robom sumnjivog porekla. I ima ih dosta, ne mogu

se prebrojati, kao ni mravi …

IZVEŠTAJ SA SAHRANE

( Svaka podudarnost sa stvarnim događajima, iako poželjna, ovde je slučajna:

neka se to uvaži! )

Crvena je crkva sa rogovima,

s vojnicima pred dverima

i tišinom. Smrt je strpljiva.

Drugova je sve manje,

i supruga u crnini,

zbunjeni poput živine kad zadrhti zemlja iznutra,

odrezali kose, nagrdili lice,

poluljudi,

naviknuti na kratka naređenja

i pozadinska prorokovanja,

u metežu, gle, bez ponosa ,

našli se u čudu : u svakom drugom

vide pretendenta!

Bože, smiluj se nad inima,

s  repovima pomoću kojih se prepoznaju,

izašlih iz zadimljenih šumskih crkvica,

bez zvona. Neoprezniji su od tetreba u vreme parenja,

otvaraju vrata građanima,

koji ne mogu ući svi odjednom,

zaklonjeni i žedni, zaboravljeni decenijama,

otvaraju burad i bačve sa vinom

kroz slavinu kulja zapaljeni pesak!

Pravoslavna crkva izveštava o smrti obeleženih,

koji nisu primili na znanje opravdane pritužbe

ni pogurali izvršenje izvršnih rešenja,

nego sa tuđinom šurovali i nagrđivali domaće svece.

Prestonica se usijala, sparušilo se lišće drveća,

prodavačice cveća prezaposlene su nezapamćeno!

Navala je takva da smrt pruža izvesnu nadu,

ne samo cvećarskim radnjama,

nego i mnogim drugim profesijama.

I svaka druga rečenica tog dana

na ulicama i trgovima s usta na usta

prenosila se s jednog kraja grada na drugi,

dalje i dalje, čak do zaseoka,

gde su podignute arene,

za zaposlene i preosetljive i neverovatne žene,

što se u žalosti onesvešćuju.

SLAVA MU! Slava kome, kad to ne beše

jedini mrtvac u gradu?

Slava pripada svima,

jednolično odzvanjaju časovnici izloženi u radnjama,

slava trepće na semaforima.

Evo u crnim uniformama dimnjičara,

sa alatkama preko ramena,

žuti svileni gajtani im vise niz bluze,

pa đaci osnovnih škola, nemirni, srednjoškolci,

studentkinje pedagoških akademija,

profesori,

kordon pandura, odmeren,

pa mi,

onda zvanice izdaleka – čini se,

ožalošćeni su.

Golubovi se uznemirili, avijacija, brodovi,

taksisti, načelstva, periferija.

Plaču, toliko suza, proletnja kišica.

Prvi redovi su ćelaviji od globusa.

Najviše ridaju, ne oni koji žale pokojnika,

nego oni koji će da ušićare.

Lome naše majke bukove grančice

i kite kapije,

Đurđevdan je sunčan dan.

Izmuzuju ovčice, ni nalik na ovce,

na koze još manje, riđe kratke dlake.

One drobe brabonjcima vedrice sa mlekom.

Šumski duhovi žure nizbrdo kraj bačija,

preskaču plotove i sela,

ne zanima ih jagnjetina,

ni starice što se vraćaju sa grobljanskim korpama,

namenivši svojim mrtvima svakom po zasluzi,

vino, kolače i saće, kuvano žito.

Žure da ne zakasne.

Primili su pismo sročeno na brzinu,

izvadili odličja iz bakarnih sandučića,

stavili kacige na glave,

i trkom žure zbornom mestu,

gde već zamenici

mekeću oproštaj u ime svih nas.

Pošao si, a zaboravio da poručiš,

kćerima i snajama i slugama

i čitavom rodu,

da ne govore mnogo,

da ne sviraju,

da ne odugovlače,

jer to je tebi najteže.

KAD IZBIJE LASTAR IZ JARMA I OJIŠTA,

I BOSILJAK NIKNE IZ OGNJIŠTA,

TAD SE TI VRATI I NI TADA!

MOLITVA

Bože, sačuvaj i spasi rumunski narod!

Ne budi nemilosrdan jer je dara prevršila meru.

Namakli su ular

čitavom narodu.

Preterane ambicije i apetit

podmuklih jednoumnika i kukavica

urodile su čudovišnom letinom : korovom,

nesrećom i zbirom koji zastrašuje.

Spasi ovaj narod koji je izdalo strpljenje!

Spasi, ili isteraj svoje do kraja, Bože!

Iz BRODA LUDAKA

PROLOG

(Oplakivanje usred Mrtvog doma)

Nisam se mogao uzdržati

i postavih pitanje:

Čemu služe ova vešala?

Usred šume, gde su se izvori prelivali

i žuborili pesmu pčelama obuzetim

podizanju savršene arhitekture,

neki ljudi sa mišićima boje maslina

tešu građu za vešala!

Homer se opružio – ne varaju me oči –

po poljima i uvalama,

pljosnata mu glava pod kozjim vimenom, sisa mleko.

Homer bi da opet opeva razaranja,

jer on zna da su pevanja,

besmrtnija od ratova…

Homer sisa kozje mleko, kao šumska zmija.

U ratovima vešala nezgrapna nisu,

u zavičaju Homera, neki ljudi, sa bradama

od srebrnog iverja podižu vešala, iznova.

Za Jana Ricosa.

I Pesnik prilazi omči, po ko zna koji put,inače

čovek hrabar, jednostavan i nepotkupljiv,

koji je preživeo mnoga smaknuća, i svoje,

video je mnoge smrti,

i pustoš Egeja. Jer ubistvom i vešanjem

mu ne mogu oduzeti zavičaj, pošto je njegov

zavičaj Literatura i Mit.Pesnik stoji

između Homera, koji još sisa, i mene

čijem pogledu ništa ne promiče,

i smeši se pogledom večne žrtve

priprostim drvodeljama i drugim unajmljenim

pomagačima, kako bi se osvrnuli na nevidljive

svedoke smaknuća, na nas, i na nebo azurno.

Kao što je obućara previše,

tako se namnožilo i pesnika,

ali oni su zabavljeni nekim drugim stvarima,

i većina neće ni stići da se susretne

sa ratom, razorenjima, Homerom i vešalima.

Oni više vole iluzije, konzerviranu hranu

i savršeno lepe imitacije – ne znajući da su one

sestre smrti.U Sodomi i Gomori ne cveta poezija,

već nečiste svetkovine, slatko obilje barske

biocenoze, žaba i punoglavaca, jer je voda

toplija od mokraće. U toj toploj bari vlada

jedna carica – Štuka, a većina pesnika,

ako ih nije progutala već štuka, bori se

za priznanja u mračnim salonima gde se

jeftino kupuju ljudi sa talentom,

podupirači svih sorti…

Dovoljno je za jednu zemlju

da ima samo jednog Homera i Jana!

 

Jer šta bi bila Grčka bez Jana Ricosa?

Arena arlekina i publike – carstvo opustošenja

i trihinele! Stihovi su veza sa bogovima

i vremenima, sa Padom i dvotaktnim motorima,

sa govorom maslina i parobroda,

sa cijukom tek okoćenih mišića.

Homer je započeo jedno pismo,

Jan Ricos je utisnuo na njega pečat.

 

Aleksandar Lukić (1957). Knjige: „U vagonu Rozanova“ (KOS, Beograd, 1986, Brankova nagrada) „Osnivač podzemne prestonice“ (Zavetine, Beograd, 1991) „Strašni sud“ (Unireks – KZ „Vladimir Mijušković“. Nikšić, 1991, književna nagrada „Zaloga“) „Evropa“ (Vreme knjige, Beograd, 1995) „Vampirovići“ (Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, 1998) „Legende o ramondama i ružičastom pesku mesečevog  smaknuća“ (Prosveta, Beograd, 1999) „Brod ludaka“ (Narodna knjiga, Beograd, 2001, za koju je dobio nagradu „Srba Mitić“) „U dolini zidova“ (Edicija Braničevo, Požarevac, 2003) „Vesela mumija“ (Ovdje, Podgorica, 1998) „Vlaške basme“ (zbirku vlaških basama pripremio je za štampu zajedno sa Benom Mladenovićem i prepevao je na srpski Alamnah za živu tradiciju, književnost i alhemiju)

„Maestro per Pjetro“ (roman, Mobarov institut, Zavetine, Beograd, 2001, za koji je dobio nagradu „Drvo života“)

„Jaspis“ (Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2007, za koju je dobio književnu nagradu Zavetina Amblem tajnog pisma sveta: objavljivanje Sabranih dela)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s