Размишљања о НМ (3)

110_f_206608_i4ejghvrfb7enslc02gzheatqr9jl3…НАЈДУХОВНИЈИ. И ДРУГИ. Оне први као да су нестали, не видим их, или их све мање виђам међу песницима, писцима. Оних других има доста, можда више него што треба?

        „Најдуховнији људи, као најснажнији, налазе своју срећу тамо где би други нашли њихову пропаст : у лавиринту, у окрутности према себи и другоме, у покушају ; њихово задовољство је самосавлађивање : код њих је аскетизам њихова природа, потреба, инстикт. За њих је тежак задатак привилегија; играти под бременом које друге гуши, окрепа…Сазнање – облик аскетизма. – Они су најчаснија врста људи : то не искључује да су најведрији, најљубазнији. Владају не зато што хоће, већ што јесу ; није им дато да буду други. – Други : то су стражари права, заштитници поретка и безбедности, то су отмени ратници, то је пре свега краљ као највиша формула ратника, судија и одржавалац закона. Други су извршни орган најдуховнијих, најближи њима, који на себе узимају све грубо у раду владања – њихови пратиоци, њихова десна рука, најбољи ученици њихови…“ (Ниче, исто; стр. 78 – 79).

       

        Најдуховнији су побегли од светлости, чим их све ређе виђам. ДРУГИ нема шта да ми кажу.

        Кад не могу да их избегнем и када морам да их саслушам, чини ми се да говоре као мртви.

        Не : мртви су много одређенији и јаснији.

        А ствари, које су надживеле своје власнике и сопственике, десет пута говоре јасније.

        Волим када ми  диктирају у перо, и све чешће то бива по месечини : тако теку две паралелне линије, оног што се пише и  сенке месечеве.

        Чак и не треба да ми диктирају : довољан је шапат, шушкетав као ход бубашваба. Не јурим их, не палим светлост  да их отерам, очекујући да донесу неку од вести о својим суседима, оним најдуховнијима.

        Али само је једна бубашваба шушкетаво изустила познати Пиндаров стих :

        Ни по земљи ни по води нећеш наћи пут који води Хиперборејцима

        Била је крупна и сјајна, највећа бубашваба коју икада видех. Једна од оних што је живела у ко зна каквим пукотинама, не међу модерним врлинама и другим јужним ветровима.

        Месец  је неочекивано пробио тамне тешке небеске драперије и  обасјао  својом  светлошћу   све докле је поглед допирао; и месечина је покуљала кроз отворен прозор и врата као пљусак мириса расцветаних бокора јасмина; бубашваба је полако нестала у пукотини из које је измилела; сетио сам се да је већ Пиндар знао да Хиперборејци живе с оне стране севера, леда, смрти; и пошао сам за месечевим сенкама и линијама, меким и пригушеним као сјај махагонија. Одлазим коначно од модерности од које су се многи разболели, од гњилог мира, кукавичких компромиса, од све врле нечистоте модерног Да и Не, пут  уметности махагонија.

        Одлазим да саслушам све ствари које су надживеле своје власнике и сопственике, да запатмтим сваку реч, и пошто је обиље, напрезање и прибирање снага већ било иза мене,ја сам напредовао стрпљиво и лако, месечевом линијом , тамо :  где је наш  живот, наша срећа…

        Осврнуо сам се неколико пута и учинило ми се да том месечевом линијом  гази још  неколико прилика, али били су далеко иза да би  им могао разазнати лица.

        (…)

        То сам  написао током 1900 – 2000. године, и хвала Богу да сам написао.

Могу бити поносан на те редове, и што је још важније : могу бити разумљивији, као антологичар  другима, и сада и кроз време.

У  тим есејистичким одломцима, објављеним у књизи  којом се окончава опус  25 мојих написаних књига, ја сам био прилично изричит, јасан, експлицитан. Драго ми је због свих оних писаца, који су похвалили мој рад на састављању антологије ( реч је о првом и другом издању) ; захвалан сам на свим добронамерним сугестијама; али када је реч о толиким похвалама, ја сам све то поднео прилично мирно :  праву оцену трећег и коначног српског издања ће  дати, кроз време, песнички нараштај који ће доћи, кроз пет, десет, двадесет и тридесет година, а она најважнија оцена ће бити дата 2101. године : на стогодишњицу трећег издања.

Тада ће се видети, колико је Мирослав Лукић, као антологичар био далековид и „поштен“, или  пристрасан, ограничен, јер ће Време неумољиво, као лишће у јесен, пооткидати  мноштво листова са грана Дрвета српске поезије, јер је то неизбежно…

 

Мирослав Лукић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s