Размишљања о НЕСЕБИЧНОМ МУЗЕЈУ

110_f_109496_kjpuvixbplnsfc8nboqheabpqiegtqСведочанство 

Размишљања о  НЕСЕБИЧНОМ  МУЗЕЈУ, антологији српске поезије 20. века

 

Нисам састављао антологију антологија, иако ће је, већина читалаца кроз време, управо т а к о   ч и т а т и . Мени се чини да су у антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ садржане барем педесетак  скривених  антологија. (…)           

Из  антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ би се могле извести још :

Антологија песника са једном песмом, са две, са три .

Антологија песника са четири, пет или десет и више песама.

То би био радикалнији, изведени облик, и није га тешко урадити. Вероватно ћу то и учинити кроз неколико година.

Ова антологија садржи, у себи, и  вирус  неколико против – књига :

Прва би могла бити – Антологија изостављених писаца из  прве верзије овог рукописа,  изостављених писаца из другог и трећег издања.

Жалим што сам то морао да учиним, мада су то учиниле „зоне преливања“.

Једна од против књига – против-антологија би могла бити   АНТОЛОГИЈА СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ МЕТАФИЗИКЕ. Итд.

Требало би подстицати објављивање таквих  антологија српске поезије, и прозе, како би се једног дана дошло до схватања о неопходности  састављања  ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ …

Верујем да сам овим  трећим издањем  урадио један важан и обиман посао, врло деликатан, за српску културу и поезију 20. века. Ова антологија се тешко може поредити са ма којом другом антологијом српске поезије 20. века, зато што је, знам, и информативнија, и опсежнија,  и боље компонована, и од најбољих за које знамо ; без секташких  и неких других условљавања…Она открива много тога…

Многе ће у прво време бунити оно што је њена незаобилазна вредност; извесно превредновање. Да ли је оно урађено најбоље могуће? 

Многи су већ питали, и питаће :  зашто сам, дао више простора , рецимо, Мирољубу Тодоровићу (1940), него  Милутину Петровићу; или  Владимиру Јагличићу више него  Ј. Дучићу, односно Рајку Петровом Ногу, односно  Стевану  Раичковићу; зашто сам већи простор дао, рецимо Александру Лукићу у односу на песничког претходника  Миодрага Павловића?  и тд. 

Градације су се морале направити, сазрело је време за то.

У првом и другом издању, рецимо, песник Милан Младеновић је добио исти простор као Амбро Марошевић, да не наводим друга имена; то се морало  исправити, и исправљено је у коначном издању.

Многи ће се питати зашто сам више простора дао, рецимо, Живку Јевтићу у односу на Десанку Максимовић, или  трагично  настрадалом песнику Јарамазу у односу на Танасија Младеновића, и тако даље.

И тако даље.

Одговор на ова питања, садржан је, имплиците, у самој антологији, ако се пажљиво прочитају  предговор првом, другом и трећем издању ове антологије, а дат је у извесној мери и , експлиците, у студији о српској култури и поезији 20. века, на крају ове књиге.

Одговори су дати, узгредно, у  коментарима, кратким синтетичким есејима, какав је онај  уз, рецимо, био – библиографске податке С. Игњатовића, М. Лукића, Александра Лукића, или Мир. Тодоровића, Марка Ристића… Да не набрајамо даље…

Написао сам  већ, у  мојој књизи  есеја и поетике, УСАМЉЕНО ДРВО I(2000) :

… Шкловски је знао да ствари с временана време дижу устанак. У то сам се уверио, током минулог рата, обилазећи  пропале звишке бачије, салаше, колибе, засеоке, изворчиће са водом зеленом, бучину, шумске поточиће са раковима и пастрмкама…   

                Прочитао сам одавно две књиге Розанова : ОСАМЉЕНОСТИ  и  ОПАЛО ЛИШЋЕ.  

                Оне представљају потпуно нов жанр, потпун преокрет. Таквих књига нема у српској литератури. Нити ће их бити у догледно време…  

                Гледао сам оно што је остало од некадашњих пастирских станова, „држава“, салаша у карпатском делу Србије са ужасом; мој старији син је те развалине и остатке снимао кодак апаратом. Могао сам  касније да гледам фотографије у боји и да се још више ужасавам над пропашћу патријархалне културе.  

                Те фотографије су дизале устанак у мени 

                Јесам потомак оног правог дела српског народа, сељака, не и носталгичар.  

                Размишљао сам о свим тим стварима и поново их стварао у себи – ноћу, спрам месечине – подвлачио сам своју црту месечеве линије…  

                Розанов је увео у књижевност  нове… Шкловски вели иронично : кухињске теме. (“ Моја кухињска књига прихода и расхода вреди исто колико и писма Тургењева Полини Виардо. То је друкчије, али је иста таква осовина света и, у суштини, иста таква поезија.  

                Колико напора! чуварности! страха да се не прекорачи ÄцртаÄ ! и задовољства кад се Äпред првиÄ види да се саставио крај с крајем“ – ОПАЛО ЛИШЋЕ, стр. 182) .  

                Тзв. публика чита „лакше ствари“, кримиће, љубиће, узбудљиве фељтоне, а  Розанова избегава као гњиду 

                Уосталом, Розанов је и сам једном приликом признао да у њему има нешто невидљиво и одвратно, да у њему има ужасно много од гњиде која се мигољи око корена косе. Гњида је, уствари, за Розанова материјал за обраду.  

                Да ли сте икад помислили о томе колико је гњида било на свету у последњих хиљаду година?  

                Или у последња два века?  

                Или од 1900. до 1999. године? 

                 Зашто је Розанов увео кухињске књиге прихода и расхода и  гњиде у књижевност?  

                Да ли сте помислили, читајући неку збирку песама или  историјску књигу, колико има гњида међу  песницима и историчарима 

                Међу политичарима, родољупцима и  професорима универзитета, научницима и новинарима?

                 Међу блискима, најближима?

                 Ја сам потражио  одговор за себе, али ви га морате пронаћи сами за себе.

                 Розанов је нашао тему, читав низ тема, како вели Шкловски – тема свакидашњице и породице. И Розанов је увео у своје књиге – не зато што је био нарочит човек, мада је био генијалан, тј. нарочит – како вели Шкловски. Увео је заиста нове теме, и то је била очекивана реакција на законе дијалектичког самостварања нових форми и коришћења нових материјала, који су оставили праву пустош после смрти форми.

                Напор Розанова био је шири од протеста једног Љескова – ствари које су га окруживале затражиле су ореол. Розанов им је дао ореол и славу…  

                Постоји један велики, моћни, истинољубиви и свакакав други српски језик, одбачени, китњасти језик малограђанштине и готована. Он се пробијао у понеком осредњем роману српских писаца претходних генерација.  

                СЕОБЕ су написане једним полузаборављеним  језиком.    

                 Мој роман ЛИТУРГИЈА  написан је  друкчијим језиком од СЕОБА, и од свих других српских романа вредних спомена.

                 Језиком немих ствари које су се подигле на устанак.

                 Бубашвабе беже од светлости : оне послују у мраку.

                 Писци нису бубашвабе, иако се већина понаша баш тако.

                 Песници, романописци, есејисти.

                 Главни јунак мога романа ЛИТУРГИЈА, један од доминатних, писар  старински, зове се , нимало случајно, Павле , као и један од апостола, који је имао генијални дар сабирања, синтезе.

                 Хришћанство је за њега било као формула за подизање цене подземних култова свих врста, Озирисов, велике  Мајке, Митрин и за њихово сабирање…

                 Пошто није било електричног осветљења, седео сам у мраку окружен  многим књигама, нећу рећи хиљадама, али  окружен приличним бројем, од најстаријег познатог Епа о Гилгамешу до  Пастернаковог ДОКТОРА ЖИВАГА, и пошто је било пролеће, прозор и врата су често били отворени; бубашвабе су измилеле из својих рупа и милеле по поду, по књигама; шушкетале.

                 Могао сам да их видим захваљујући месечини. Не баш најјасније, као и стотине и стотине књига које су објављене последњих деценија…Нисам имао жељу да их прелиставам, нити читам ; уосталом, зашто бих губио време на нечему у чему је превладала ништавност, јадиковка над самим собом, над нечим што је унесрећено својим рђавим осећањима?

                 Гадим се гета душе! Сетите се коме су све давали награду за НИН -ов роман године у последњих тридесетак година! Ако је нешто лоше, или добро само за једну сезону, све је узалуд!

                 Велики писци, нови писци! Нестали су преко ноћи само је спомен остао. Ничега нема новог; све битно је већ било пронађено да би се могло приступити озбиљном раду и стварању још у античком свету, пре свега метод и честитост у сазнавању. Све то је било пронађено пре више од две хиљаде година! Ново је , у ствари, начин подношења навике и  духовне лењости. Безмало две хиљаде година рад  античког света сатиру препредени, скривени, невидљиви, крвожедни вампири…

                 Не исповедам се, али морам да кажем да је роман ЛИТУРГИЈА прошао кроз толико верзија колико многи писци, и код нас, и у свету, не напишу читавог живота; и сви су ти напори наизглед били узалудни до часа, до дана или ноћи, када сам осетио и схватио да је рад античког света био предрадња, да је тек, са гранитном самосвешћу, ударао управо темељ за рад од хиљада и хиљада година…

                 Целокупан смисао античког света није био узалудан!

                 Ниче је то схватио врло добро.

                 „Чему Грци?Чему Римљани?“  Тако се питао.

                 Тако се и данас многи питају. И апостоли и робови новог средњевековља.

                 „Све претпоставке за образовану културу, сви научни методи били су већ тада, била је устоличена и та велика, неупоредива умешност доброг читања – претпоставка културне традиције и јединства науке“…

(следи наставак)

М. Л.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s