Болани Дојчин

110_f_265004_xrjpqvrkylnat3ivocpmest3wsuivwВероватно једна од најлепших народних песама Балкана, испевана на српском, каже даље о црном Арапину, да је он – кад је видео \е јунака у Солуну нема – “На Солун је порез ударио : / Све на двора по јалова овна, / По фуруну љеба бијелога, / И по товар вина црвенога, / И по кондир жежене ракије, / И по двадесет жутијех дуката, / И по једну лијепу ђевојку, / Ја ђевојку, ја невесту младу, / Којано је скоро доведена, / Доведена, јоште не љубљена; / Сав је Солун порез изредио, / Редак дође двору Дојчинову…”

 

Ту, у ствари, ова велика песма српске народне поезије почиње; и ту би се могло учинити поређење, између јунака Болани Дојчина и хеленског Хектора; поређење не би испало на штету потоњег солунског јунака! Напротив. Иако болестан, већ девет година, Болани Дојчин излази на мегдан пустахији и арапском кавгаxији, побеђује га и враћа се жив са мегдана. Иако болан, Дојчин је јунак попут Ахилеја; Дојчин  је својом храброшћу заштитио  истовремено и Солун и част и понос своје сестре Јелице  и супруге Анђелије, како од црног Арапина, тако и од “побре” Петра налбантина. Вративши се у ложницу, Дојчин извади “очи Арапове, / Те их баци својој милој сеји : ? “Ето , селе, очи Арапове, / “Нека знадеш, да их љубитÄ нећеш, / “Селе моја, за живота мога”. / Па извади очи налбантове, / Те их даје љуби Анђелији : / “Нај ти, Анђо, очи налбантове, / “Нека знадеш, да их љубитÄ нећеш, / “Љубо моја, за живота мога”…”

 

Наравно да је то једна велика и трагична и незаборавна песма, по много чему; али у тој песми њен јунак је жив, а не мртав. Песма садржи изванредне детаље. Један од њих је на самом почетку, кад “љуба вијерница” Анђелија и “мила сеја” Јелица, порез једва састављају : “АлÄ га нико да однесе нема, /  Јер га Арап прихватити неће / Без Јелице лијепе ђевојке. / Оне су се јадне узмучиле; Сједе Јела брату више главе, / Рони сузе низ бијело лице, / Те је брату лице покапала; /   Тад се јадан Дојчин разабрао, / Па бесједи болани Дојчине : /  “Двори моји, огњем сагорели!  /  “А када ми брже пропапасте? / “Да ми није умријети с миром”…”

Разговор болесног брата и сестре је висока поезија, најдубља могућа, породична.

Болани Дојчин није Мишоов Извесни Плим, који седећи на својој посетљи, посматра призор и ћутке размишља. Дојчин је брат и муж, господар куће, једино мушко, болесник на смрт, али не онај северњачки, кјеркегоровски, већ српски витез…Болујући дуго, Дојчин не схвата шта се изван  његове ложнице и двора збива. Када му сестра каже да му нису двори прокапали, већ да је реч о њеним сузама, Дојчин се прибира и пита: “Што је селе, ако Бога знадеш! / “АлÄ је вама љеба нестануло? / “Али љеба, алÄ црвена вина? /  “Али злата, алÄ бијела платна, /  ” Немаш чиме на ђерђефу вести, / “Немаш чиме, алÄ немаш по чему?” …”

Болани Дојчин је никао и поникао из српског народног епоса, из мита, из нереда и трагичне историје балканских простора; он није потомак Хектора, па ни Ахилеја, већ јуначког, витешког херојског домаћина, који никад није био млакоња и који ће урадити оно што може…

Невероватно је да балкански и српски песници нису стигли до дубоке тајне ове песме која није у мржњи, ни само у витештву, већ у неизрецивој љубави домаћина који устаје са смартне постеље, који не изврадава као Хектор мегдан са Ахилејом. Болани Дојчин вели сестри : ” О Јелице, моја мило сејо! / “Донеси ми једну крпу платна, / “Утегни ме, селе, од бедара, / Од бедара до витих ребара, / “да се моје кости не размину, / “Не размину кости мимо кости”…”

То платно је нешто изврсно, ти увијачи  болесног витеза; ти увијачи су љубав, то је туткало ове песме. Све у овој песми има свој смисао и значај : и љуба и сеја, и дорат, и копље, и сабља  Аламанка, и срце у јунака, наравно; међутим, платно којим је утегнут Дојчин, бело платно, да се кости болесног јунака не размину, детаљ је кроз који хоћу да гледам као што се гледа кроз прозор : осећам потребу да заплачем  пред том белином, раскошном, чедном, витешком, славном, вредном памћења. То платно је одговор на сва питања о лепоти ове песме…Мегдан и понос су лек, то је Дојчиново здравље. Балкан није испран од своје егзотике, витештва и трагичне историје, херојства и лепоте. У младости, када сам имао двадесетак и нешто година, и писао стихове које нисам објављивао, мислио сам : ако за тридесетак година не успем и не успемо да упоставимо односе са својим митом и предањем, са нашим истинским и најбољим учитељом мегдана и поноса, Боланим Дојчином, онда смо ми Срби изгубљени. Срби су оболели од кризе своје димензије. Слутио сам и обистинило се. Срби су смртно болесни; од своје димензије, од будућности своје димензије коју су заборавили када су се до сита накљукали несвојим…

 

*

Чему стихови? Песме? Ако нису искуства? Па чак и она скоро неизрецива.

Светла будућност, певало се до скора о њој, уматеричила се у Прошлости, као што је одувек чинила.

Биће много гадно за оне који не могу  да схвате,  да је требало да воде рачуна, као Дојчин, о сузама – сузама своје сестре и ћерке, најближих, о своме срцу…Јер већ је касно…Лорка је певајући о црномањастом, топлом  ветру јужњаку, што му долеће, “носећи сетву – погледе сјајне, натопљене цветом наранче”,  певао и причао о врелима живе традиције Шпаније из које је црпео, пио. Сањао сам о стиховима једноставним и бистрим, што навиру из онога најлепшега што су нам претходници оставили, навиру и разливају се као вода са долапа…Тиха вода српске народне поезије, дубока је, прозрачна, чак и кад се чини да је устајала и засењена сенкама брестова и врба, или горуна. Та тиха вода све баријере и брегове руши, јер је лепша од ћутљивих уста пољупцима прекривених, чежњом и сузама заливених…

М. Л. (Прештампани из првих десет бројева  књиж. часописа ЗАВЕТИНЕ, 2000)

About these ads
Comments
One Response to “Болани Дојчин”
  1. На жалост, не можемо.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

  • Календар Златног Расуденца

    април 2009.
    П У С Ч П С Н
    « мар   мај »
     12345
    6789101112
    13141516171819
    20212223242526
    27282930  
  • Архиве

  • Категорије

  • Донације

    ДОНАЦИЈЕ Финансирамо се од продаје штампаних на папиру издања и часописа ЗАВЕТИНА, директних куповина од ЗАВЕТИНА, и донација солидарности. Донације солидарности се примају од појединаца, индивидуа, или организација, или фондација, које потпомажу непрофитно издаваштво, преводилаштво и повезивање писаца различитих националности, језика и култура. Примамо донације како од филантропа из Србије, тако и од свих других, са свих континената земаљских, увек истичући на нашим штампаним издањима, порекло донација. Уплата се врши једноставно. - Донатори из Србије шаљу новац уобичајеном поштанском новчаном упутницом на адресу : Иван Лукић, 11000 Београд, Улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. - Донатори из света новац шаљу искључиво преко Western Uniona на адресу: Miroslav Lukić, 11000 Beograd, Serbia, Serdar Janko Vukotić 1/13. - Уколико има неких дилема, нејасноћа, пишите нам на интернет адресу belatukadruz@gmail.com/
  • Помозите, ма ко ви били

    Да птићи добију перје и полете. Како? Кликните на слику!

  • ЗЕЛЕНА КЊИЖАРА

    Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 248 других пратиоца

%d bloggers like this: