IV ЦАРСКИ РЕЗ

lukic-2007

1 О ИСПОВЕСТИ КАО  МЕТОДУ   

                Али, да се ми вратимо на главну ствар овог поглавља: на исповест као метод.

                Пишући, од почетка до краја своју БЕЛЕЖНИЦУ, 12, уредник се држи поетике коју је најбоље дефинисао Борислав Пекић… Мото на почетку  указује у чему је смисао те поетике. “(Чему, најзад, служи бити дрипац у потаји?) То ће вам створити нове пријатеље којима ћете надокнадити оног изгубљеног.” Баш тако!

                БЕЛЕЖНИЦА, 12 започиње ТЕРАПИЈОМ, па следи ЕДУКАЦИЈА – У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ, и на крају  – ДР. СМР.

                Роман “ДОКТОР СМРТ” је само повод.Уредник је – љут на аутора романа – смислио виц. Тај виц је и најоригиналнији, у том памфлетчићу…

                Тим текстом уредник – ситни манипулатор и бивши књ. критичар  – једним потезом – “убија” неколико мува.

 

6

                Дакле, да ли се тако прави добар часопис, или један паланачки ћепенак?

                Козе постају необорив аргумент, њихови рогови феномен; уредник се потврдио, још једном, као добар познавалац балканских правила, књижевне едукације – у теорији пракси, завичаја, дијалекта, магистар Трчомочологије!

                Легитимишући се, као добар познавалац латиноамеричких  трач – серија, после година и година критичке апстиненције, критичар открива – сурутку! Да ли је то сурутка исцурела из  младог сира добијеног од млека од јарца Срлета (с обзиром на близину Бољевца  и родног места магистра Трчомочологије), или млеко можда потиче од оне Братићеве херцеговачке надкозе?

 

7

                Престао сам да сарађујем у његовом часопису, јер сам покренуо своје часописе. О свом руву и круву. Објављивао сам, дакле, од првог броја “Савременика”…Доста сам сарађивао у његовом часопису. Када би се сабрало, све у свему, колико сам објавио у том часопису – било би за неколико књига. Доста је било, мислио сам, једанаест година сам писао књижевну критику и приказе – без икакве материјалне или друге надокнаде…

                Ни динара нисам наплатио за своју десетогодишњу сарадњу, јер сам веровао да уредник као издавач Савременика кубури с новцем.2

                Кад већ нисам примио ни динара хонорара за своју скоро дестогодишњу сарадњу у Савременику, а нисам, ко је у ствари ту коме чинио, и био доброчинитељ?

 

8

                Бодлер је, обнажујући своје срце, на једном месту прибележио:”Разумљиво ми је кад неко напусти опредељење да би проживео искуство служења неком другом опредељењу. / Вероватно је пријатно бити час жртва час крвник”.

 

 

9

                То што је побљувао, то су све оне жабе које је у животу прогутао, горчина и бес.Горчина и бес завидљивца… Кога он то хоће да увери да  има “који грам уредничког разума и зрно књижевне части”?! Погледајте какво је то поштење, разум и част! Пише, да ми је “недочитано, вратио петотомно Веледело” (читај: “Влашку гозбу, 1 – 3”, тротомну књигу),… Ако “Влашку гозбу” није ни прочитао – како хоће да увери читаоце свога часописа – откуд зна да у њој постоје “гњавежне партије”, да “бесомучна цитирања” “премашују ауторов допринос”?Каже да је сачувао копију тог свог писма, “чак с писменим примедбама”…! Пазите, докле то иде!…Ако је частан човек, како би желео да представи себе, евентуалним читаоцима свога часописа, зашто не написа критику “Влашке гозбе”и не објави је, па ма каква она била?! Јер, као што и сам каже, ја му нисам донео на читање рукописе, већ три тома објављене књиге! О тој књизи су, пре њега, писали другачије (афирмативно )- људи који немају никаквих мрља у биографији. Ко су ти оцењивачи, може се видети, на званичној интернет презентацији “Заветина”…

                Да срамота буде већа, у “Влашкој гозби, 1 – 3” има више обимних есеја, које је он као уредник објавио у “Савременику” минулих година!3

 

10

                Инсинуира да сам га побркао са покојницима Зораном Мишићем и са Васком Попом!Да ли је могуће да се неко толико и тако дубоко сроза? Невероватно! Да ли је полудео? Чита ли уопште неко та његова писанија пре него што оду штампарију? Ако је рачунао на то, да сам ја писац из гета малих тиража, преварио се. Друго издање антологије српске поезије “Несебичан музеј” објављено је у  великом броју примерака; тамо сам се ја одредио и према Попи, и према Мишићу, и према стотинама других… Осим тога, све моје антологије српске књижевности су доживеле и електронска издања, и свако их може потражити и xаба прочитати, чак и  прештампати, и уверити се  – ко у ствари лаже. Ја знам чега се боји овај човек – онога што ми је усмено говорио уз чашицу о многим актерима послератног књижевног живота…Ја сам га подстицао одувек, тј. од деведесетих, да оно што прича и запише као књижевни сведок. Ево, и сада га охрабрујем да запише своју истину и сведочење о З. Мишићу и В. Попи…

                Лаж је кратких ногу… (Лаж се лажју брани – Ф. М. Д.)

                И кад смо код антологија и вредновања; нека ме не учи шта је вредновање и како тече, јер је он доказао, и својим памфлетчићем, да за то није добар саветодавац.

                Када су фалсификатори и укривачи били добри саветници?

                У праву је кад каже да “цени себе”, не и када ми тепа “брале”, имам ја свога брата, хвала!

                Позива се на “рукописе”, моје, које чува, “у документацији”! Замислите, какав је то марљиви уредник! Прави досијее својих дугогодишњих сарадника! Па је ли он  уредник књижевног часописа, или полицајац? Чега се тај човек боји? Због чега се и на тај недолични начин “обезбеђивао” од мене? Зар су моји рукописи толико опасни?                                 

11           

                …Нештампани рукописи су понекад опаснији од штампаних. Никако да им уђеш у траг, а они врте, буше, поткопавају темеље друштва. Зато је, можда, најбоље ухватити писца онда када се спрема да дело почини. Само, за то треба имати и телепатију; ништа без телепатије….

Ђорђије Вуковић : ДРУГА СТРАНА,

Филип Вишњић, Београд, 1985, 112 стр;

проза Поетика и криминалистика, стр. 61

 

                Ето, можда, делимичног одговора на питање постављено у последњој реченици,  претходног параграфа. Да је “критичар” прочитао “Доктора Смрти” до краја, открио би то, ако већ нема времена и воље да чита књиге својих даровитих вршњака.И клонио би се, као ђаво Крста, инсинуација о некаквим фантомским рукописима!

 

12

                Значи, није прочитао а критикује! Довија се да докаже – највећу лаж на свету – како је роман “Доктор Смрт” “прештепан” “из нискобуxетских латиноамеричких сапуница”! Каква кратка памет! Па нису сви читаоци такве будале, каквим их сматра велеумни критичар и сасма оригинални тумач Трчомочологије – да му тек тако поверују на реч; зар је мали број оних који ће, прочитавши његову виц – критику, потражити књиге које “куди”?

                Кад такви читаоци буду прочитали “Влашку гозбу”, или  роман “Доктор Смрт”, видеће, наравно, да у тврдњама и куђењима, феноменолога жабологије, и сасма оригиналног тумача Трчомочологије, има доста тога – чега нема и никада није било међу “номадима лепоте”. Сви се његови критички ставови своде на малу освету, која му се, ево, враћа као бумеранг.

                Боље би било да је ћутао, овако је добио баш оно што није ни сањао да ће добити. И тек ће добијати (верујем) од мојих читалаца кроз време…? (А и од његових!)

                Паметније би било да се окани пословица и  коза! Ако му је већ потребно чудо, онда боље да се позвао на – јарца Срлета, тј. чудо свога завичаја.”Политика” је о томе известила, и то избиљно…Па пошто је нашем феноменологу жабологије завичај врло битан,(је л’ да, тамо црпе градиво за своју оригиналну књижевнокритичковицкасту жабологију?), нека се њиме искреније позабави у својој парохији! Уста су му пуна, не више жаба, већ  – латиноамеричких серија! Зар се тим кичерајем у последње време бави сваког поподнева? Има и бољег начина да се време потроши!

 

13

                Замислите, могао сам да умрем а да не сазнам, чиме се све овај некадашњи перспективни књижевни критичар и ауторитативни  жабогутач бави: телепатијом! Он је у стању да види на толико километара раздаљине како неко мокри! Магистар телепатије и Трчомочологије (нове књижевнонаучне дисциплине, која по смелости превазилази и доктора Винавера, чувенога Пантолога) пребацује ми, како трчим уз руду, како се – извинте због овога – олакшавам, “у трку”, “квасећи по другима”, што су зар не, све “тврди” књижевнонаучни појмови, које су му утувили у главу на последипломским студијама, зар, који његови ментори?…

                Испостави се, после свега, да сам у великој заблуди, када је реч о тобожњем “књижевном” “пријатељу”! Испостави се да он никада није уз ветар, него низ ветар; да не трчи као ждребе пред руду, и да је стручњак да оно чини, као што пас то з…..а  у  парку стабло, стојећи,

не трчећи! Занимљиво  “књижевно” откриће.

                Ето чиме је опседнут неко за кога сам мислио да је песник, кога сам поредио са Бродским: запишавањем!

                Да поновим речи којима се завршава мој есеј о “Станици у пустињи” Бродског, речи над којима се “олакшао”, по кратком поступку:

                “Бродски као да је предосећао, и јесте, да ће пустиња проћи. А Игњатовић говори о крајњем исходу свеопштег опустошења. Игњатовић је без разлога веома занемарен песник, али метафизички песник, упркос томе што се чини да је обележен  бразготинама соц. метафизике, и странице, из пустиње говоре о човеку који је стављен на искушење, у коме, у пустињи, као песник није поклекнуо, већ као да је ојачан познатим Христовим питањем: „Шта користи човеку да сав свет задобије а душу своју изгуби?“ “

                Овог тренутка повлачим претпоследњу реченицу овог пасуса. Споменути песник се инаxијски потрудио да ме увери да је, стављен на искушење, у пустињи, ипак поклекнуо…Због чега? Шта му вреди ако и сав свет задобије кад је душу своју изгубио?!

 

14

                Неразумне речи се враћају као бумеранг. Мислећи да описује мене, уверљиво је описао самога себе:

                „Битнија је потреба онога коме сте некада неко добро учинили да вам на лош начин узврати или, како је то лепо формулисао С. Ј., чиста „наткомпензација“, лечење властите психе и сујете.(…) „

                Пишући тако, он је (из)губио и оно мало основног самопоштовања које човек мора да сачува према  самоме себи (и према другима), због чега би требало да буде љут на самога себе. Не љутим се због инсинуација и измишљотина које је вешто и перфидно „надробио“ у свом чланчићу на свом ћепенку4…

 

 

20

Поновићу: Не заваравајмо се!! У 20. веку ми нисмо имали културу која има религиозну дубину; врло је мало примера културе која садржи непосредну везу са култом, који је пралик остварених божанских тајни. Не само богоборачком делу наше интелигенције, него и другима више је била потребна цивилизација, као оруђе њиховог земаљског царства, цивилизација, дакле, а не култура, цивилизација која нема сакрални карактер, по својој суштинској дефиницији. Дакле, подсетимо се још једном (ако заиста мислимо да разговарамо о култури уопште и о српској култури): да је култура настала из култа, да су њени извори сакрални, да се зачела у близини храма и да је у свом органском периоду била повезана са религијским животом.

Зар није српска култура 20. века пре израз њеног неорганског постојања? И зар није злокобно усамљеништво у српској култури и поезији 20. века?

То је било зато, подвуцимо, што је култура често бивала само средство политике и економике, само оруђе благостања, само култура за народ. Ко је имао снаге у српској култури 20. века да победи свој исконски утилитаризам и какве заиста културне вредности у том периоду постоје?…

Дискусија о томе не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према тзв. модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј. по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ: да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја – како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца (1954).

 

21

Погледајмо, сва та растојања у култури и поезији Срба 20. века, сва та растојања од туге до радости, од смрти до бесмртности, чиме су условљена. Критичари и антологичари и при крају 20. века о томе – ћуте. Не изјашњавају се. Мени то уопште није чудно. Не чуде ме ни толики превиди, ни неоправдан заборав.

Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да, на крају, у страшним мукама, издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак мојих књига Несебичног музеја, али и Религије поезије И – ИИ, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другима, који лутају каравном по бескрајној пустињи…

 

22

“Истина није једна, али се свеједно пробија и кристализује кроз Време, одређујући свакоме место. Најчешће различито од идеала и идеалног, али утолико тачније”, тим речима закључује С. И. свој чланак “Све је било “колико јуче” “(БЕЗ ОБЛАНДЕ, стр. 147).

 Повод је античка Грчка, једна европска цивилизација “распета између атрибута моћи и унутарње опседнутости човековим бескрајем”; Протагора (који је тврдио да је човек мера свих ствари, насупрот Платона за кога је мера био Бог); спаљивање Протагориних књига…

“А послушни и осредњи су у свим тим ситуацијама брали плодове својих заслуга…Код нас у време “црног филма”, потом 1968, и у читавом низу других ситуација. Одабир послушних и осредњих изгледа да је прадреван изум. (….) / Када је о еснафској, професионалној зависти и суревњивости реч (истицање – М. Л.), ваљало би се још подсетити (Де Крешенцо) и Платоновог жустрог труда против Демокритових књига. Платонов упорно понављани предлог био је веома једноставан: све Демокритове књиге ваља да се по кратком поступку спале. / Међутим Демокрит је имао пуно присталица и књиге су му биле веома распрострањене. Захваљујући томе је његово учење избегло пламен и опстало. Можда и та чињеница представља антиципацију. Прогоњена књига кроз векове се брани расејавањем, умножавањем…”

Да ли то значи да је С. И. поверовао у моћ истине кроз време? Да ли причица о “послушнима и осредњима” значи дистанцу од споменутих? Да ли се С. И. бави истином зато што као и многи други брине о хигијени своје душе, уверен да је његов разум здрав?Ако је почео доиста од разума, зашто умишља, измишља и лаже поводом романа “Доктор Смрт”?

Ако С. И. заиста полази од разума, онда би морао да прихвати на себе – како вели Л. Шестов “читав низ завета. И први би завет био: уздржавање од прешироких претензија” (Л. Шестов, исто, стр. 404)

С. И. није испунио ни први завет, ни остале; није успео да се уздржи од широких претензија…Његова “истина” је очевидна лаж.8

 

23

Упознао сам многе боксове пакла српске књижевности 20. века – састављајући антологију српске поезије истог периода. Тај пакао, то је својеврсни пандемонијум бирократске књижевности, оне званичне, најзваничније, једине коју смо имали…

Чланка – “За ревизије у историји српске књижевности” Владимира Вујића, књижевног критичара и философа, објављеног у часопису ХХ ВЕК исте године, 1938, када и Винаверов есеј, Одбрана нашег песништва – присетио се Ј. Пејчић, и  поводом њега изнео аргументе – зашто треба превредновати српску књижевну прошлост? (Видети Пејчићеву књ. Књижевни свет – критичка свест, стр. 21, и даље).

Имао сам на уму и сам Вујића, радећи од првог до петог издања антологије српске поезије 20. века “НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ”. Том антологијом, практично, отпочет је мукотрпан и сложен задатак – превредновања, који је стојао пред  књижевним генерацијама  – 20. века, које су га избегавале и избегле. Значај те антологије, првог и другог издања, као и прелиминарне верзије је одмах схваћен, али она није добила адекватни публицитет у штампаним и електронским медијима, јер је тај простор увек припадао повлашћенијима (књижевном олошу, који је однеговао лажни демократизам српских писаца, који су на свој начин жестоко критиковали – један песник и један српски монах – Драинац и ава Ј. Поповић). О томе сам детаљније писао, поред осталога, и у “Влашкој гозби, 1 – 3”, као и на другим местима.Злодух наше књижевности – бирократских јуришника на слаба врата – је тзв. “бирократска” или  “социјалистичка метафизика”, порочност расејаности, како би рекла И. Секулић…

 

24

Ушао сам, чини ми се, смело у песнички лавиринт епохе Хокус покуса, онако како су ређи песници ушли у свој – лавиринт у коме су укрштене судбине Старе и Нове Европе. Састављао сам антологију с нескривеним презрењем  наших најбољих људи који су „избегли напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности – и које реалности! – како неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних пораза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље. А колико нам је тек оно потребније када је тај „рационализам“ маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине – према задатку времена – а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи“ (Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА, стр. 665)

Састављајући антологију, са завидним самопоуздањем и силином критичарско – истраживачког – антологичарског говора, дакако, и не случајно, мимоишао сам се са сухим и јаловим рационализмом, избегао сам замке наше званичне књижевности, најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од бирократије („бирократија има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту стидљивост, и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила “ – (Винавер,  исто, стр. 665).

 

25

Зао дух српске књижевности – јесте “дух” бирократске књижевности.Који је од почетка до краја минулог века имао своје истакнуте прваке и представнике. Међу њима није мали број протагониста-мајстора највештијих манипулација, мајстора сплеткарења, вештог варања. Њихов таленат за извођење подвала и сплеткарења је –  импресиван!

Много је људи који не виде оно што виде, и виде оно што не виде.Официјелна критика наметног века, као и наметнути добро о себи мисле. (И лупежи о себи добро мисле!)

Истину ваља подупирати. Поготову тамо где се лаже, лаже вешто, округло.Иза сваке лажи провирује намера. Зар је један српски писац  наметног века играо и овако и онако, а да своју игру није ни заиграо?….

 

_______

 

                2 Власник и уредник С. “изненадио ме је”, међутим, када се побунио што је часопис “Књижевност” – пред гашењем –  потпомогнут с четврт милиона динара у ратама плус “још осамдесет хиљада. / Толико новца добиле су Књижевне новине, Књижевна реч и Савременик заједно…” – види бр. Савр. 95/ 2001 – 96/ 2002, стр.161 – 162, “Побуна” Вука Крњевића: Глас “праведног Јова” или фитиљ колатералне штете. – Дакле, добијао је паре за издавање Савременика; на шта их је трошио? На штампање часописа?У колико примерака?У 100? 50? 150? Којим је сарадницима исплаћивао хонораре?…

                Не кажем да је као критичар – нула, да га је време прегазило, као и  многе његове оцене,  или оне које је он наметао / афирмисао. Вредновао сам га, највише, као “слободног стрелца”.           

                * Наводим их поименце, редом: 1) “Како је издаја стигла у Русију”  (“Влашка гозба 1”, стр.31 – 41) – Како је издаја стигла у Русију , САВРЕМЕНИК плус, бр. 35 –  37 / 1996, стр. 118 –  126

                2) “Речник архива у оснивању” (“Влашка гозба 1”, стр.79 – 84) – Речник Архива у оснивању, САВРЕМЕНИК плус, 30 –  32 / 1995, стр. 108 –  121.

                3) “О синови риђе иловаче или трагом метафизике” (“Влашка гозба 2”, стр.121 – 135) –  О синови риђе иловаче… САВРЕМЕНИК плус, 26 –  27 / 1995, стр. 39 –  49.

                4) “Мајмуни долазе?” (“Влашка гозба 2”, стр.256 – 268) – Мајмуни долазе… , САВРЕМЕНИК плус, 33 –  34 / 1995, стр. 76 –  84…

                5)”КРАТАК ТЕЧАЈ   ПОДСЕЋАЊА” (“Влашка гозба 3”, стр.9 – 14)-Два значајна издања  Михајло Ал. Поповић Са вером у Бога, Југословенска кинотека, Београд, 1991, Едиција Српски филм 001; Александар Петровић: Скупљачи перја, Прометеј –  Југословенска кинотека, Н. Сад –  Београд, 1993) , САВРЕМЕНИК плус, 50 –  52 / 1997, стр. 117 –  120

                6)”АНЂЕО ЋУТАЊА. НА  СТАЗАМА   НЕУТРВЕНИМ” (“Влашка гозба 3”, стр.95 – 126) – Анђео ћутања, САВРЕМЕНИК плус, 58 –  59 / 1998,   стр. 63 –  78 Ако је све то безвредно, зашто је објављивао у свом часопису? Ја наводим само део есеја, објављених прелиминарно у С., а затим прештампаних у “Влашкој гозби”.

 

Ово поглавље понело је наслов „Царски рез“ зато што је – јунак тога поглавља, чудовиште (зачето укрштањем феноменолога жабологије, Нушићевог „државног вола“, Остапа Бендера, Феликса Крула, хохштаплера, велемајстора књижевних ликвидација и мистификација,….. и тд.) – дошло на овај свет помоћу  царског реза, јер се плод заглавио чим је и започео порођај. Мајка – илузионизма једног пријатељства – је том приликом настрадала, што је била превисока цена  да би се Наметнуто огласило.То чудовиште се убрзо повукло у мишију рупу, где му је после свега и најбоље место за врисак и одрастање…

8 Што се пак тиче тога – шта је истина, близак ми је   Шестовљев одговор на то питање: “ Говорити камењу у нади да ће оно повикати теби као св. Беди – амин? Или животињама, рачунајући на то да ће их твој дар очарати – јер некада је Орфеј имао такав дар – и да ће те оне разумети?Људи пак, највероватније, неће то ни чути: они су тако заузети – они праве историју – зар је њима до истине? Сви знају да је историја много важнија од истине. Одатле и нова дефиниција истине : истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа” ( стр. 404).         

Лав Шестов подсећа и на Платонову тврдњу да су “стари људи били бољи од нас, да су били ближи Богу. Изгледа да је то истина”. Зашто се присећам при крају ове књиге – Шестова? Због његовог запажања о успесима и неуспесима? Хиљадугодишњи напори људскога ума нису људе приближили последњој истини, вечним изворима бића, постојања. “Али, та хиљадугодишња узалудна борба људске душе и вечне тајне, која ни до чега довела није  па је стога многи сматрају напрасном, може да послужи као залога  да неуспеси који се филозофији догађају неће обесхрабрити  људе ни у временима која долазе”, вели Шестов. И додаје да “метафизика “по самој својој природи” неће, и није ни дужна, да даје истине које су обавезне за све. (….) тражећи извор бића – постојања метафизика није нашла општу и нужну истину – позитивне науке су, истражујући оно што је из тог извора потекло, пронашле много “истина” “.

Зашто мистификује “Влашку гозбу, 1 -3”? Док сам ја писао “Литургију”, “Ујкин дом” и “Влашку гозбу”, С. И. је писао “Како ми је жаба улетела у уста” и “Кад смо сви били Тито”, етц. И подстицао је друге писце да пишу књиге без “историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна са идеолошким табуима и заблудама”? – Лаж и дрску реч прати и дрски чин. Постоји књижевно мешетарење, којем се коначно неко мора супроставити. Док погађа неког другог, и највеће зло не изгледа опасно. Дело се само собом најбоље брани. Пред њим су, пред Делом, све инсинуације и лажи, вицеви, плитак поточић дечје памети! Кад мистификује, кад измишља, кад робује греховима прошлости, кад покушава да симулира говор чињеница, говор истине, да би победио, пред временом увек испадне нешто друго, неочекивано. Време никога не штеди и време даје задњу реч. Во се познаје по јарму, коњ по седлу, а очајни и промашени књижевни критичар по глупим вицевима. Дело и  писац се од злих критичара бране, као воћка од воћке, гранама. Читаоци који су читали споменуте романе, знају, да су они прожети -да се послужимо речима Шестова – новом дефиницијом истине :” истина је оно што пролази мимо историје и што историја не запажа”. Зашто пише свашта? Ко за свакога говори и пише свашта, сам је ништа, зна наш народ. Онај ко то чини, мора да зна и за последице, тј. Ко вука хоће да шиша, томе маказе остају у руци!

Варајући друге, сумњиви уредници часописа и још сумњивији критичари, варају и себе. Бруку треба жигосати. Јер, понављам, брука се заборави ако се о њој не говори и  не пише. Ако се књижевно мешетарење и насиље не обузда, прераста у злочин. Кад један писац нема да каже ништа ново – боље да ћути, него да псује! Ако реч бившег књижевног критичара не може да увери, Дело може! Кад неко лаже о главној ствари, зар је важно да ли говори истину о споредној? Ако су романи “Доктор Смрт” и “Влашка гозба, 1 – 3” осолили, зашто неко који хоће да увери нас или неке друге људе  да има грам части, досољује? Ми не доводимо у питање критику; али ако свако има право да просуђује, тиме није стекао право да пресуђује! Када један књижевник не зна куда иде, најбоље је да крене испочетка!…

Ђаво што задоји ни свети крст више не одвоји! Коме је лаж начин битисања, за њега је проблем истине хипотетичан. Ти који су писали и говорили онако, а данас овако, сутра и прекосутра ће говорити и овако и онако. Грех прошлости оптерећује нашу књижевну критику. Грех прошлости носи садашњост и плаћа је будућност…

 

Одломци из књиге Мирослав ЛУКИЋ :ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s