Бистра вода у којој се виде многе жабе

CORPUS DELICTI, 3

ДР. СМР.

Минуле године, некако пред сам сајам књига, у издању пожаревачког Браничева појавила се књижица „ултраистички насловљена“ као Доктор Смрт. Њен аутор – нејасно да ли расположен да лечи или усмрћује – при томе се „покрио“ репатим именом које као да је позајмљено из латиноамеричких трач – серија. Поврх свега, да ли глумећи Шпанца, Португалца, Порториканца или Кубанца, у књизи се „легитимисао“ као натурализовани Србин! Хајде да оставимо по страни овај „романескни захват“ као ствар укуса али с њим почиње и уједно се окончава свака веза с романом коју би та књижица наводно могла да има. Идемо у срце ствари: наравно да ми је ауторово право име познато. То беше онај који ми је – за објављивање у Савременику – нудио текстове у којима ме пореди с Бродским, и то на штету Бродског, или са готово свим нашим прозаистима забављеним „вуненим временима“, такође на њихову штету! Да сам те написе почем, у наступу јаросног чатохлепља и објавио, обојица бисмо заслужили ударно место. Ценим себе, брале, знам вредност најбољег што сам урадио, али вредновање је процес и тече другачије, на други начин! Овако, ако лаже коза, не лаже рог : ено тих рукописа у документацији, макар као сведочанства да имам који грам уредничког разума и зрно књижевне части! И ето њихових „ревизија“, „прештепаних“ на компјутеру, на страницама књиге Др. Смр.! Знам да сам у тој књизи, по замисли аутора, тек „колатерална штета“ а не примарна мета новог књижевног идеолога. Забаван је свеједно, начин, – или рад подсвести! – на који је успео да ме побрка са Зораном Мишићем, с Васком Попом… и многим другима. Разлога за ауторову љутњу на мене извесно има. Пружио сам му их у довољној мери када сам му, недочитано, вратио петотомно Веледело, чак с писменим примедбама да би ваљало да се клони бесомучног цитирања (што се канцерозно шири по свим његовим текстовима, све компјутерски „штеп на штеп“, често обилно премашујући ауторов допринос), односно да би неке гњавежне партије, и од по две стотинак страна, могао да баци без размишљања. И потрудио сам се да све то кажем у пријатељском тону, на цивилизован начин. Црно на белом: предосећајући зло, сачувао сам копију тог мог писма. Али је и оно, у основи, овде нерелевантно. Битнија је потреба онога коме сте некада неко добро учинили да вам на лош начин узврати или, како је то лепо формулисао С. Ј. , чиста „наткомпензација“, лечење властите психе и сујете. А поготово је јасно којој се опасности излажете када некоме кажете да му ово или оно не ваља: истога часа он закључује да сте га означили неспособним и хита да покаже за шта је све способан! Ту је негде, најзад, и проблем журајивог темперамента… Такве, склоне трчању пред руду и кварењу оно нешто Божјег дара у мом завичају, у дијалекту, ванредно погођено зову Трчомоча. То је онај што од залета нема кад да се прибере и стане, те не бирајући, у трку, кваси по другима, али и по властитој ногавици! Још један пример како су нам банално бурне, мелодраматичних преокрета и заплета пуне све, па и књижевне љубави! Баш као да су „прештепане“ из нискобуџетских латиноамеричких сапуница. Утолико је је аутор књиге Др. Смр. – да му на крају одамо и једно признање – себи успешно изнашао веома подесан псеудоним. (Срба Игњатовић:БЕЛЕЖНИЦА, 12, Савременик, 119 – 120/ 2004 ; 120 – 141 стр.; стр. 140 – 141)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s