Ко је кумовао „Трећој Србији“?

На ово питање може послужити  као одговор  писмо једног читаоца Треће Србије, књижевног часописа који је излазио неколико година у Београду као независни и приватни књижевни часопис. То писмо је објављено својевремено у Трећој Србији.

*

Веома поштовани Мирославе Лукићу, доказао је ТО Илија

Мољковић својим бићем, целокупним својим животом и делом. И

то остаје за наук и памћење и као опомена мислећим азилантима

и добровољним избеглицама из свеприсутне културне

жабокречине…Остаје још једно питање – од кога се и зашто још

увек бежи и шта је са тим Илијиним доказима?

Докази су у Мољковићевим књигама; треба их поново

читати, опрезно и трезвено. Било би добро да се понеки од

Мољковићевих есеја и текстова – прештампавају. Ви сте, колико

сам приметио, не само у ТРЕЋОЈ СРБИЈИ, него и у другим

књижевним часописима које објављујете, жигосали, последњих

година, лицемерје културних посленика и грехове тзв. официјелне

књижевне критике. Вероватно сте, и сами као писац, читавог

једног опуса, осетили на кожи шта значи – прећуткивање и

игноранција. Нелажне писце и истинословце, овде не воле. Други су

у моди… Међутим, не треба клонути, посустати,победиће

истрага истина, дубоко у то верујем…Што се мене лично тиче, ја

ево испуњавам на овај начин дуг према једном српском писцу, коме

су лаж и мистификације били страни.Добро је што сте покренули

часопис ТРЕЋУ СРБИЈУ, да барем негде цури истина. Исто тако,

хтео бих да Вам скренем пажњу и на још једног посленика јавно

изговорених речи, изговорених на крају промоције књиге пок. Илије

Мољковића. Реч је о шаховском велемајстору – Драгутину Шаховићу,

човеку изузетне елоквенције (по образовању – професор је светске

књижевности), личности од интегритета моралног, Мољковићевог

познаника и пријатеља, коме нису биле потребне фанфаре и светлост позорнице да би, у кратком али суштински дубоком обраћању присутнима, изрекао нешто што ми се за сва времена урезало у сећање. Наиме, видно испровоциран несувислом, провокативном опаском једног од, мени непознатог

саговорника (никад нисам сазнао ко је у ствари тај човек), – испровоциран сумњичењима да је националиста и неангажован, имајући у виду да има велики углед и значај у јавности…

Шаховић: Ево, већ ме класификују иако је то, јеби га, преживљавање. Ал нема везе. Откуд ко што зна, шта је мој порив и тако даље. Нико то не зна, наравно…

Анонимус (Н. Н.): Ко те класификује, ништа ти нисам

рекао…

Други Н. Н.: Ајде, ћути, бре! (Након тога у прилично ространој сали могла је да се чује мува.)

 

Шаховић (мислећи на Сизифов посао Илије Мољковића, али

се не обраћајући директно њему): Али, он се бакће тиме, пише

редакцијама. Ја написах само једно једино писмо такозваном листу

ДЕМОКРАТИЈА, који ваљда не излази више, где објасних врло

отмено, чак употребљавам плеоназам, врло отмено, у једном

ступцу објасних нашу политичку ситуацију а она је отприлике

оваква: За 50 – ак, 60 – ак година, све су сами левичари. Пошто се

манипулише термином двема Србијама, а обе су, то је мој закључак,

комунистичке, па ваљда постоји нека трећа Србија која никада до речи

није дошла! И једну Србију предводи Иван Стамболић, још увек, а

другу људи с Мораве или Нишаве, дакле, они који немају падеже, а

који су тренутно на власти. Али уопште то не значи да нису

исти и да не би носили нокшир који су они претходни носили.

Отуда мој термин који никад по новинарима није заживео јер није

угледао светлост дана – НОКШИРОСТАЛГИЈА! Нокширосталгија, не

затошто нису хтели носити нокшир него што су, једноставно,

били закинути. Реч је о двема Србијама, левичарским,

комунистичким, али трећа никада на ред није дошла да билошта икада,

игде каже

Трећи Н. Н.: А, извини, да ли уопште постоји та трећа

Србија? Ти си још о томе…

Шаховић (прекидајући непознатог) :… Наравно да постоји!

Док ја постојим као јединка, као јединка са нишким акцентом, као

јединка, ако постојим, дакле, постоји и трећа Србија! Немојте

мислити да сте довољно запамтили и запаметили!…

*

Надам се да ми нећете замерити због још једног коментара? Не желим да вас убедим да је шаховски велемајстор Шаховић антиципирао појаву часописа ТРЕЋА СРБИЈА; само с поносом истичем да сам и ја становник те Ваше треће Србије.

Подсећам да је господин Шаховић четири године пре Вас рекао

једну дубоку истину, коју, ево, хвала Богу, изражава ваш часопис.

Довољно је да у Србији данашњој има само та три становника те

Треће Србије, али ја сам дубоко уверен да их има много више, и дај

Боже да до понеких од њих, до многих допре Ваш часопис, који није

само Ваш, већ је живи орган једне другачије, друге Србије, Треће

Србије… Политичка превирања крајем 2000-те, испоставило се,

донела су само привидну клиничку смрт оне 2 левичарске Србије…

Сва дешавања после тзв. петооктобарске револуције, до данашњег

дана, су под плаштом нове демократије на културној и политичкој

сцени у знаку нокширосталгије, подметање кукавичјег јајета.

Шта се остварило од обећања?…Две левичарске Србије потискују

 ону Трећу, која постоји и у сновима визионара, али и у часопису

који објављујете. Издржите! Не пристајући на тапкање у месту.

Ваш часопис помера ствари са мртве тачке…Верујем да ће то

бити схваћено врло брзо…

Примите срдачан поздрав

22. октобар 2003. Милан ВАКСМАН

(Часопис Трећа Србија, 8-10/2003/2004. стр. 4-5)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s