Две песме М. Лукића

 

Линија прскања

                Мирку Стојићевићу

Пред поноћ. На западу је севало,

на северозападу и на северу.

Гледао сам кроз прозор. Као да се

распрскавала на реверу

ноћи (напете) наранџаста ружа.

Необична игра хоризонта и свода.

Прво се јави линија прскања,

као на бокалу. Пре но пљусне вода,

пре парапмарчади, линија се

изнутра напне, засребрени.

 (Та линија ће дуже да потраје

од непогода и страха у мени.)

Пре но што, с праском, бокал

прсне, линија као усијана жица,

дрхти метално, реско, као вокал.

Курцшлуз: светлосна дрхтавица

претходи треску врата, прозора, грома.

 (Понижавајући страх од смрти напрасне!)

На западу је севало. Непогода трома,

приближавала се спорије од крмаче супрасне…

 (Пролеће–лето, 1973, Кучево)

Затим, према Светлости

ЖИВОТ је, зар не, болница? Ухватила се паучина

лажи, одлагања и преко мога олтара,

и са њом, ево, моје оздрављење, ко пајалица,

одсечним замасима разговара.

Видео сам крв, црњу од купиновог сока,

кад су вадили конце из ране;

фебруар и март су се развукли, ко ластиш,

заклонивши небо, ко расуте вране.

Бануло је, хвала Богу, пролеће, ко из бајке,

добауљало, ко кучићи и мачићи слепи.

Крошње шире гиздаве репове, ко паунице.

Повратак родном дому делује боље од

пеницилина. Самоћа је радости пуна.

Високо, у небу, кликћу брегунице.

             (1973)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s