Мученичка смрт Бранка Ћопића

Мирјана Стојисављевић

Бранко Ћопић пјесник је једне трагичне културе која је убијала своје најврсније ствараоце, ако не баш непосредно, а оно онда посредно, тако што их је самоубијала.

То многима као да ни данас није јасно већ радије подржавају тврдњу да jе писац изабрао јавну смрт у по бијела дана понукан депресијом, тим очајничким криком за љубављу, како је неки дефинишу, што је једним дијелом сигурно тачно. Међутим, наша савјест нас приморава да изрекнемо једну другачију спознају о правој природи Бранчилове трагичне кончине. До ње, признајем, нисам дошла лично већ ми ју је бриткоумо, у виду откровитељске дијагнозе, саопштио један од најлуциднијих пријатеља које сам у животу стекла, сажевши је у реченицу да је „Бранко Ћопић мученик!“

Спознање да је завршио мученичком смрћу, једином смрћу која му је била остављена од стране његових џелата, извјештених у лову на танане душе, простријелило ме је посред душе. Умјесто да одумире на рате сваким одласком на информативни разговор у службу државне безбиједности, овај некоћ непомирљиви подгрмечки устаник који је усташкој власти године 1941. смјело отписао на њен позив; „Једном сам вам допао шака и више никад“, схвата да од ове посттитоистичке власти нема гдје да побјегне осим у загрљај смрти!

У посљератном времену десило се да се тај и такав Бранко МОРА да јави на сваки информативни разговор, на којем су слиједила увијек иста питања, гдје си био, шта си радио, с ким си се сретао, шта је овај рекао и шта си ти закључио…?

То измождавање отпочело је још 1952. године кад је објавио сатиру „Јеретичка прича“ да би тортуре без прекида трајале пуних тридесет двије године(!), није шала, о чему свједочи најдебљи и најобимнији досије откривен послије петооктобарских промјена у архиву државне безбиједности Србије. Све то зло окончало се наједном, Бранковим скоком са моста, оног смраченог кишног мартовског понедјељника 1984. године у којем је пјесник добио још један позив да се јави на саслушање, а он одлучио да умјесто да се одазове – да заувијек „затвори свој дућан“.

Једино то му је било остављено као могућност након толиких година мрцварења и гњављења кроз терор непрестаних исљеђивања у којима се власт према Ћопићу односила као према ловини ухваћеној у гвожђа полицијских праћења од стране доушника и позива на „информативни разговор“.

Једини начин да се избави од сваковрсних удбашких тортура био је тај спасоносни скок у ништавило са Бранковог моста којим је једино могао да умакне својим чудовишним прогониоцима које је породила сверазарајућа идеологија титокомунизма. Њени џелати стрпљиво су чекали да писац лично заврши њихово злодјело тако што ће да прискочи смрти не чекајући да она дође по њега. Све донедавно, до појаве документарног филма „Мој Бранко не лаже“ Саше Берендике, удбашка дубоко огреховљена посткомунистичка власт је понцијевски знала да пере своје злочиначке руке попрскане пишчевом крвљу тако што је сводила његову јавну смрт на самоубилачки чин депресивног писца. Сада коначно сви знамо да се није радило о самотној посљедњој шетњи већ имамо свједочење једног Бранковог пријатеља који је изнио разлоге који су писца навели на мученичку смрт.

Заиста, Бранко Ћопић је мученик, како ми рече мој бриткоуми пријатељ, и као такав придружује се оним безбројним анонимним српским мученицима који су не чекајући да их крвник удари маљем у потиљак и гурне у бездану, радије изабирали да својевољно скоче у тамно гротло. Управо таква смрт сустигла је и великог српског писца и највећег родољупца Бранка Ћопића. Стога: слава Ти и хвала, драги наш Бранко!