Изгледа да се песници стиде свог времена, остављајући у сенци лице дана данашњег да тоне у невиделицу и окрећу главу према нечем што се давно догодило или ће се догодити у далекој будућности, према миту прошлости, или назирању непрегледне и неухватљиве тајне футура. А оно “сада и овде” им измиче свесно или несвесно, из превеликог обзира или страха од неког ока које надзире

крет њиховог пера. А храброст је певати. Садашњица је у рукама храбрих.

Унатраг загледани, толико временских деценија је прошло, а да их није опазило песничко око и дух.

Читаве године леже у мраку, јер их песник није дотакао вршком своје лире. Не говоримо о годинама историјским, у којима су нацртани догађаји онако како их види политичар и историк, године као побијено коље у блату на које слећу вране. Право стање једне епохе није у опису чињеница, већ у духу који је проткао бића која су у тој епохи бивствовала или ако хоћете, битисала. Најтачнији језик је песнички, дакле песнички језик је огледало у коме се епоха огледа, лепа или ружна, свеједно.

Али, у случају скоро целог полустолећа које је остало за нама, тог огледала нема. Нема га, док читамо “најзначајније” песнике те епохе.

Или је то изврнуто огледало, окренуто наопачке_______, и уместо праве, савременик у језику својих писаца осећа лажну слику стварности.

Данте се храбро носио са својим временом и без обзира на свој егзистенцијални статус, шиканирања, одбијања и прогонство светине, певао истину, а

многе своје савременике кроз стих стрпао у Пакао и ставио на највеће муке.

Виктор Иго је трпео самоћу у прогонству, али свој песнички гениј није дао Пилату за шаку сребрењака..

Време прошло и време садашње су оба присутна у времену будућем а време будуће садржано у времену прошлом - певао је Елиот. Али, атмосфера Пусте земље и Пруфрока, мирише на доба у коме је живео, на Енглеску његовог времена. И Бод-

леров тријумф, да поменемо док смо још ту, његову опору реч због које Париски суд перманентно заседа. А опевао је своје време и истину свог доба.

Фини стихови, горка сведочанства грађевинског инжињера Квазимода о грађанском рату у његовој домовини у једном немилом тренутку њене историје. Храбри стихови који целе ране, јер су истинити и о свом времену испевани.

Српски песници, пак, у целом једном полустолећу које је срећом иза нас, устезали су се да кажу какво је њихово време: дал` пржи суша или чвршћа лед на души њиховог народа? Загледани у метафизичко и надреално, певали су о природи и

њеним појавама, а о човеку свог доба и духу који је тог човека спутавао да полети нема песничког трага. Или га има врло, врло мало. Истина им је промакла испред очију, гледали су је али је нису видели, нису хтели, или нису смели.

О томе бих волео неко да ми нешто каже, ако је жив и има куражи.

Зашто је једно полустолеће остало без правог песничког сведочења, ако изузмемо само неколицину полухрабрих, који су певали заогрнути у метафору и алегорију, да се Власи – (свеци? лаици? џелати?…) не сете.

(20.12.2009.)

МИЛЕНКО Д. ЈОВАНОВИЋ

Из књиге БРЕВИЈАР ЗА БУДНЕ ОЧИ : Београд: Беоштампа, 2010, стр. 43 – 45.

Предуга заграда, морао сам је затворити!

Латински глагол – eleminare – значи изнети преко прага, тј. искључење, излучење; уклањање, одстрањење. Персоне са «групне фотографије» које се наводно баве избором, тј, арбитрирањем, у суштини се баве једним проклетим занатом. Старим занатом –занатом елиминисања, искључивања, одстрањивања.  Одмах ћу рећи: добро су га испекли. И додаћу још: да они нису некомпетентни, напротив – учествовали су у одржавању Потемкинових села тзв. послератне српске бирократске књижевности. Елем, лица са «групног портрета» «испекла» су посао књижевних елиминатора, и у ужим књижевним круговима имају познат статус… Само по тој логици могли су се и наћи тамо где су се нашли (на оним «издајничким» већ спомињанима «групним фотографијама»). Не могу да потврдим да ли су досегли ниво књижевних терминатора; можда и јесу; и баш зато, вероватно, за њих, као књижевне критичаре у будућности, неће  - слутим – бити ни слуха ни спаса? Кад-тад мора да се плати цех –  сваки грех, свако уклањање, одстрањивање, искључивање.

Књижевне елиминације временом постају све стравичније; време их разоткрива; разоткрива махере и махероде и тзв. књ. критичаре, тј. плаћенике и најамнике. Упркос свему, књижевна елиминација Беле Хамваша – вратимо се на тај најпознатији случај – није успела. У српској књижевности најутицајније књижевне награде су осниване, доласком комуниста на власт, али и након њиховог тобожњег одласка, како би омогућиле најжалосније облике књижевних елиминација. Зашто бих писао есеј о књижевним елиминацијама у српској књижевности? Зар није довољан овај запис? Зашто бих губио време на сурогате? Кад саберете све те тзв. чланове, рецимо, НИН-овог жирија за тзв. роман године кроз време, или за тзв. Мешину награду, реците, има ли ту иједног члана који је написао барем табак стварне, најглавније, посмртне критике? Ја таквога нисам ни упознао ни читао. Ако је тако, у чему је онда ствар?

Постоји правда, па и књижевна правда, и постоје изравнања (израз Исидоре Секулић, која је живела онако како је и умрла и којој се знала вера и народност и један поглед у више сфере духа). Најглавнија, посмртна критика долази из тих погледа у више сфере духа, и пред њом су све књижевне елиминације провидне као флис папир. Књижевни елиминатори су, као и штуке, становници мочварне биоценозе; господари једне баре… итд. итд.

             Браничево настоји да очува концепт актуелних темата. Инсистирајући на томе, из више разлога, а посебно у неколико последњих темата, Браничево поставља питања, тражи одговоре, изражава чуђење и упорно и стрпљиво нуди простор за оглашавање свим оним ствараоцима и истраживачима које мучи заборав и игноранција горућих проблема савремене српске књижевности, да се огласе и прого-воре. 

Поезија 20 века – свођење биланса

«Једно обележје ове «Антологије» према већини других у томе је што је она састављена, од почетка до краја, у циљу и по мерилима чисто естетичким. Без обзира на оно што би у новијој српској лирици било занимљиво за књижевног или културног историчара, уредник је бирао песме по њиховој лепоти. Оно што је кара-ктеристично за неко доба ушло је у ову збирку само онда ако је у исто време  било и лепо толико колико је карактеристично. Уредник је имао намеру да да тачно оно што наслов његове књиге обриче: – збирку цвећа новије српске лирике. Уредник је, уз то, мерило по коме су песме биране држао врло високо, не силазећи испод једне одређене границе без врло велике невоље, а и тада само за једну малену разлику. Испод ове друге границе није силазио никада, ни из којег разлога. Тако се објашња-ва што неки песници бољега гласа нису никако ушли у ову збирку…»

Богдан Поповић (1863 – 1944): Предговор («Антологији новије српске лири-ке», О Ускрсу 1911)  (Цитирано према 20. издању Завода за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997)

Вероватно сте запазили: у тој, како се наглашавало, једној од бољих антологи-ја српске лирике, нема – SANTA MARIA DELLA SALUTE Л.  Костића? Нема је ни у издању из 1936. године, у коме је Поповић допуњавао и додавао песме. У чему је ствар? Да ли Б. Поповић  није знао за постојање лабудове песме Л. Костића? Кажу да је знао! Зашто је игнорисао? Нема ни једне песме Диса у Поповићевој Антологији?

Поповићева антологија доноси избор из три доба српске поезије, првог који почиње са Б. Радичевићем; другим од 1880. до 1900. године и трећим од 1900.  па на даље. Неких двадесет и шест српских песника. Много? Или можда мало?

Сада је иза нас, и то,  треће доба српске поезије, које се поклапа са 20. веком.  Знамо, да је песми SANTA MARIA DELLA SALUTE Л. Костића било потребно доста времена, да се пробије до врхова српске поезије. Као што је било, такође, потребно много година, да се «исправе» неправде не само према Петковићу-Дису него и према неким другим  српским песницима 20. века.

Међутим, у целини гледано, како је читана, разумевана; како вреднована и приказивана српска поезија у 20. веку? У антологијама та поезија се није прослави-ла, напротив. На основу антологијских приказа, знамо, не може се стећи реална слика о трећем  добу српске поезије. Доказ – Поповићева антологија. Други доказ: аргументација изнета у есеју Винавера, штампана у часопису ХХ ВЕК пред други светски рат. Трећи доказ: «Несебични музеј» Мирослава Лукића, сва издања, а посебно оно најкабастије (треће, штампано као пилот-издање у оквиру Сабраних радова «Уметност махагонија», 4. књ., 2002, у Београду).

Немамо кратку историју српске поезије 20. века, нити можемо бити задово-љни страницама посвећеним српској поезији у постојећим «историјама» српске књижевности. Немамо ни довољан број монографских публикација посвећених српским песницима 20. века.

Понављам – колико познајемо ­ треће доба српске поезије ? Изнео сам више доказа о непознавању. Како је онда могуће свођења биланса? Није ли то само једна фатаморгана? Погледајте  како су песници и поезија представљани у антологијама последњих стотинак година -  од Богдана Поповића до Икса и Ипсилона, (тј. прве деценије 21. века.). О томе има доста подстицајне, чак компромитујуће грађе? Зар вам се не чини да је српска поезија 20. века и недовољно читана, и недовољно разу-мевана, погрешним кантарима мерена, искривљено приказивана, и по неком чудном и апсурдном, бирократском кључу свету препоручивана?

Каква је српска поезија 20. века? Какви су песници? Има ли међу њима света-ца? Величина?Колико је међу њима било религиозних, мистичара? Верујућих? Да ли оно што важи за човечанство – да је у њему премало песника – не важи за Срби-ју? Да ли је у српској књижевности 20. века било генијалних песника и да ли су сви они нашли места у  антологијама? Шта се уопште може рећи о свим антологијама српске поезије 20. века?  Какав је однос критике према песницима?

Какав је однос издавача према песницима и поезији кроз 20. век? Да ли су пе-сници «криви»  што је стање било жалосно? Колико се песника гурало уз власт, сваку власт, у 20 веку? И какав је резултат? Колико је «песника» уопште залутало у литературу?

За Винавера су затворене капије Књижевне Установе, коју можемо назвати Бастион официјелне српске литературе и критике 20. века, или Српско – кинеска мандаринска мудрост. У   чему је смисао споменуте “мудрости”?

О не пиши ништа, сви су списи ташти

Не веруј очима, не подај се машти.

Напусти Модерну, одбаци древност

само од нас чекај – Велику књижевност.

             Делујући у зонама источника, српског неофицијализма, Винавер је до по-следњег даха, био веран неофицијелној перманентној радикалној и стваралачки до-следној одбрани песништва, која је потрајала од прве деценије 20. века па све до године његове смрти, 1955.

Оно што је Берђајев написао о утопији, о револуцијама, о марксизму и траги-зму постојања, о лажним облицима мистике, важи скоро кроз читав ХХ век, од Ру-сије до Југославије. Тамо где има пуно лажних богова, тамо има и хаоса и ђубри-шта, пакла. Неуспеха. Биланси тога неуспеха још нису почели да се своде.

Песништво, које се одупирало малограђанским границама царства Ћесаре-вог, вапило је на маргинама, у мрачним боксовима пакла. Поезију су спасавали они код којих је стварност царства Ћесаревог изазивала отпор. Па и варалице понора, како би рекао Сиоран: они који су стигли у коректно очајање, у олимпијску окрут-ност.

       Браничево жели да подстакне овим тематом разговор о краљици српске књижевности у 20. веку, о њеним узлетима и падовима, вредновању и превредно-вању, позивајући најшири круг позваних до сада да у форми есеја (до једног табака дужине, или 16 стр.) изнесу  према својим сазнањима, савести и чињеницама миш-љења која би потиснула уврежене шаблоне и небулозе  бирократске критике; миш-љења која би била подстицај за расветљавања српске поезије 20 века…

Предложена тема за разговор првог двоброја Браничева за 2012 гласи; Поезија 20 века -свођење биланса.

Ваш прилог до једног штампарског табака очекујемо, најкасније до 1.03.2012. године. Адреса часописа је: Центар за културу Пожаревац ( за часопис Браничево), ул. Јована Шербановића бр. 1, 12000 ПОЖАРЕВАЦ. Електронска адреса: ebranicevo@open.telekom.rs

У  Пожаревцу, почетком јануара 2011.       Главни и одговорни  уредник,                                                                                                                             Александар Лукић

(……..) Страховито је смело устврдити да господин В. Б. Јејтс не разуме вилинску земљу. Али, ја тврдим управо то. Он је иронични Ирац, презасићен интелектуализмом. Он је недовољно глуп да би разумео вилинску земљу. Вилама су дражи архаични типови попут мене; људи који се глупо смешкају, зевају и чине оно што им је речено. Господин Јејтс у вилинску земљу уноси све праведне побуњеничке мотиве свог народа. Али, ирско безакоње је хришћанско безакоње, засновано на здравом разуму и правди. Фенијанац* устаје против онога што исувише добро разуме; а прави грађанин вилинске земље покорава се нечему што никада не може схватити. У бајци, постојање непојмљиве среће немогуће је замислити без каквог услова. Кутија је отворена, и сво зло је произашло из ње. Заборављена је једна реч, и градови нестају. Запаљена је лампа, и љубав одлеће. Убран је цвет, и људски животи су протраћени. Поједена је јабука, и нада у Бога нестаје.

Тако се говори у бајкама и то није безакоње, чак ни слобода, премда људи који живе под злокобним терором модерне тираније говор бајке могу поредити са слободом. Робијаши из портландске тамнице*, можда, улицу Флит* замишљају као слободу; но подробније изучавање ће доказати да су и виле и новинари робови дужности. Вилинске старамајке строге су као и свака мајка. Пепељуга је добила кочије из земље чудеса, и кочијаша ко зна ткуда, али је добила и заповест – која долази, можда, из Брикстона – да се мора вратити до дванаест. Такође, имала је стаклену ципелицу; не може бити пука случајност да је стакло тако често помињана супстанца у фолклору. Једна принцеза живи у стакленоме замку, друга на стакленом брду; трећа види свет у огледалима; све оне могу слободно да живе у стакленим домовима, уколико не одлуче да наоколо бацају камење. Свеприсутно танано светлуцање стакла је показатељ туробне чињенице да је срећа блистава, али ломљива и крхка; то је твар коју лако може смрвити собарица, чак и каква мачка. То вилинско осећање усталило се у мени и постало мој поглед на читав свет. Осећао сам, и осећам, да је живот бљештав попут дијаманта, али и ломљив као прозорско окно; а када су и небеса почели сравњивати са сочним и смртоносним кристалом, сећам се, осетио сам страшан дрхтај. Побојао сам се да ће Бог, у трену, разорити космос.

Но, водите рачуна, оно што је ломљиво ипак није исто што и пролазно. Ударите по стаклу и оно неће издржати ни трен; немојте га ударити и оно ће потрајати хиљаду година. Таква је, чини се, одувек била срећа човекова, било у вилинској земљи, било на нашој планети; срећа је зависила од тога да не учините нешто што сте увек могли учинити, и шта вам је, врло често, било нелогично не учинити. Међутим, поента је у томе што је мени лично ово правило одувек деловало неправедно. Ако би млинарев трећи син рекао вили: “Објасни ми зашто не смем да дубим на глави у зачараном дворцу”, она би, с правом, могла одговорити: “Па, кад смо већ код тога, објасни ти мени шта је то зачарани дворац”. Ако пепељуга упита: “Како то да морам напустити бал до дванаест часова?”, старамајка би јој могла узвратити: “А зашто си уопште и долазила на бал пре дванаест?” Ако сам својом добром вољом неком човеку завештао десет брбљивих слонова и сто крилатих коња, нека ми се не жали зато што је дар добио уз извесне чудновате услове. Не мора баш сваком крилатом коњу да загледа зубе. Чинило ми се да је и само постојање оваквих услова необичан дар, и нисам се могао пожалити да не разумем ограничавање визије, тим пре јер никада нисам могао разумети визију која је ограничена. Рам не може бити снажнији од слике. Забрана мора увек бити дивља, као и визија; мора бити задивљујућа попут сунца, недостижна попут воде, мора да задивљује и ужасава попут највиших шумских дебала.

И управо из ових побуда (можемо то слободно назвати философијом виле-старамајке) никада се нисам могао придружити младим људима свог времена у ономе што они називају осећањем револта. Требало би да сам, искрено се надам, одолео лошим законима; њиховим дефинисањем бавићу се у неком другом поглављу. Но, нисам био оран да се супротставим сваком закону само зато што садржи примесу тајанствености. Каткад одржавање великих поседа зависи од будаласто малих потеза, ваља сломити танку гранчицу или посадити зрно бибера: Ја сам спреман подчинити се сличним феудалним фантазијама да бих овладао земаљским и небеским поседима. Та фантазија не може бити ружнија и зачуднија од чињенице да сам део једног таквог иметка. Али, у овом делу свог приповедања, дужан сам дати какав етички пример, да бих објаснио шта заправо мислим. Никада себе нисам могао замислити у заједничком негодовању долазећих нараштаја против моногамије, јер ниједно ограничење љубави никада ми није деловало тако чудно и необично као љубав сама. Усудити се, као Ендимион*, да водите љубав са луном, а онда да гунђате зато што Јупитер* остале луне чува у топлини харема, (као у бајци о Ендимиону), делује ми као вулгарни анти-климакс. Остати уз једну жену нескупа је цена да би се познала бар једна жена. Жалити се на то што је могуће бити ожењен само једном, исто је што и негодовати јер се човек само једном може родити. То је немогуће довести у везу са узбуђењем о којем људи увек говоре. То указује, не на претерану осетљивост према сексу, већ на пуку безосећајност према њему. Човек испада будала која се жали на то што у Рај не може ући на  пет капија истовремено. Полигамија је немогућност истинског секса; замислите човека који истовремено бере пет крушака: тај мора да је умно растројен. Естете су додирнуле крајњи руб дозвољеног у величању вољених ствари. Они ридају над чичком, згажени инсект их баца на колена. А ипак њихова осетљивост на мене није оставила никакав утисак, из једног јединог разлога: никада им није пало на памет да своје задовољство плате неком врстом ма и симболичне жртве. Људи би, (чини ми се), постили чедрдесет дана да  зачују песму црног коса. Људи би прошли кроз ватру да пронађу цветић. Да, љубитељи лепоте нису остајали чак ни трезни, само да би зачули црног коса. Нису стизали да прођу ни кроз хришћански брак да би се одужили цветићу. Човек за необичну радост мора платити у сфери обичног морала. Оскар Вајлд* је рекао да заласци Сунца немају вредност јер је за њих немогуће платити. Али, није у праву; можемо платити за Сунчеве заласке. Платићемо их тако што нећемо бити Оскар Вајлд.

Ех, заборавих на бајке; оставио сам их на влажном поду дечје собе, и све од тада нисам наишао на књиге које могу им, у погледу разборитости, могу прићи. Напустио сам дадиљу, чувара демократије и традиције, и још увек нисам пронашао никога тако здраво радикалног, а тако здраво конзервативног. Ово помињем због једног битног случаја: када сам напустио топлину своје дечје собе и крочио у модерни свет, осетивши се жртвом његове болесне атмосфере, открио сам да је он увелико супротан причама моје дадиље, и то по два важна питања. Много времена је протекло док нисам схватио да модерни свет дубоко греши, а моје дадиља не. Једна ствар је крајње необична: модерна мисао противречи двама најбитнијим доктринама моје прве, најчедније дечачке вере која ме и одржала. Већ сам објаснио да су бајке у мени утемељиле два јасна уверења: прво, да је овај свет дивље, запањујуће место, да је могао бити и друкчији, но да је диван и такав какав је; друго, да за тај задивљујући свет човек мора платити данак смирења и потчинити се запањујућим ограничењима тако задивљујуће благодати. Међутим, читав модерни свет обрушио се на моју веру попут страшних морских таласа, и из тог судара изродила су се, изненада, два нова, спонтана осећања која су се сачувала у мени и, с временом, ојачала и постала убеђеност.

Прво, открио сам да читав модерни свет пропагира научни фатализам, казујући да је све онакво какво је одувек морало бити, од прапочетка. Лист на дрвету је зелен јер није могло бити друкчије. Философу из вилинске земље је, међутим, драго због зелене боје листа, јер је он могао бити и гримизан. Тај зна да је лист постао зелен баш од оног трена када је он одлучио да га погледа. Прија му бела боја снега, и то је крајње разумно; јер је снег могао бити и црн. Свакој је боји својствена видљива, упадљива одлика, у свакој осећамо учињени избор; црвена боја баштенске руже је не само оштра, већ и драматична, попут ненадно линуле крви. Осећамо да је ту нешто учињено. Но, велики детерминисти деветнаестог века одлучно се противе овом урођеном људском осећању, овој свести да се нешто догодило, и то пре једног јединог трена. У ствари, према њиховим наклапањима и искључивим тврдњама, од настанка света ништа се и није догодило. Тако испада да се ништа није догодило откад се догодило постање; а у датум постања нису баш сигурни.

Модерни свет се, приметио сам, темељи на идеји модерног калвинизма, да све ствари морају бити онакве какве јесу. Али, када сам решио да неког од задртих присталица те идеје штогод приупитам, открио сам да немају никаквог доказа за неминовно понављање ствари, сем тврдње да се ствари понављају. Пуко понављање ствари, међутим, мени свет чини досаднијим, а не разумнијим. Замислите да сам, шетајући улицом, спазио нос необичног облика, бесправно га проглашавајући грешком, а онда угледао још шест носева исте саблажњиве форме. Уобразио бих, истог трена, да је реч о некој локалној тајној дружини. Један слон са сурлом, то је одиста чудновато; међутим, сви слонови са сурлама, то већ изгледа као завера. Говорим овде само о утиску, суптилном али чврстом. Понављање у природи каткад може бити наметљиво, па и комично, као разбеснели учитељ који, распењених усана, једну исту ствар извикује више пута. Мени је трава махала свим својим прстима; сјаћене звезде нагињале су се нада мном, као да желе да буду схваћене. Сунце је, да бих га видео, излазило на хиљаде пута. Понављања у свемиру појачавала су се до грозничавог опоја чаролије, и ја сам почео схватати његову идеју.

Сав високопарни материјализам који влада умовима модерног света у својој бити почива на једној лажној претпоставци. Он претпоставља да је ствар, ако се почне изнова појављивати, вероватно мртва – нешто попут сатног механизма. Људи мисле да се универзум мора мењати да би задовољио њихове себичне прохтеве; ако је сунце живо, зашто не плеше? Ово је привид, чак и у поређењу са сувим чињеницама. Јер свакодневне промене човеку не доносе живот, већ смрт; доносе му одумирање или сламање снаге и жеље. Човек се друкчије креће, кад се умори, или кад му нешто не полази за руком; он ће ући у аутобус јер га је ходање исцрпило, а почеће да шета јер му је дојадило седење.

Међутим, да му достане толико живота и среће, а да га не уморе вечне шетње до Излингтона*, он би слободно наставио да одлази тамо (онако како Темза тече ка Ширнесу*). Тежња и екстаза његовог живота били би непроменљиви као смрт. Сунце излази, помаљајући се изнад облака, свакога јутра, а ја не; међутим, моја сваковрсна недоследност није последица активности, већ пуке лењости. Могао бих све ово упаковати у једну урбанију фразу: можда сунце излази сваког јутра јер му то, још увек, није дојадило. Wегову рутину уобличила је, не беживотност и обамрлост, већ грозничава брзина животног темпа. Тако деца стално понављају игру или забаву у којој нарочито уживају. Дете ритмично удара ногом о ногу јер га краси преобиље живота, а не одсуство истог. Деца су крцата виталном снагом, духом су неустрашива и слободна, и зато желе ствари које се понављају, желе непроменљивост. Она вичу “Хајд поново!” и одрасле особе понављају своју акробацију до изнемоглости – јер одрасли нису довољно јаки за тај ритам. Ако је неко довољно снажан, онда је то Бог. Могуће је да Свевишњи свакога јутра Сунцу говори “Поново”, да сваке вечери Месецу казује “Још једном”. Могуће је да Бог сваку белу раду ствара засебно, али њега то никада не замара. Може бити да је Он, у својој бити, инфантилан; јер, ми смо згрешили и остарили, и наш Отац млађи је од нас. Понављање у природи није само пука рутина; оно је позив “на бис”. Небеса кликћу “бис!” птици која је снела јаје. Ако човек зачне или на свет донесе дете а не рибу, шишмиша или грифона, неисправно је резоновати да је тај човек осуђен на фатум или судбину животиње. Може бити да је наша малена трагедија дирнула богове који јој се диве са својих звезданих тронова, и да је човек, након што преброди велику животну драму, позван да своју тачку на бини одигра изнова. Понављање се може одвијати милионима година, као последица пуког избора, али у једном трену оно мора и стати. Човек може чврсто, обеношке, стајати на земљи, из покољења у покољење, но сваки новорођени међу нама може постати последњим.

Ово је, дакле моје прво убеђење; уобличило се у судару мојих детињастих емоција с модерним концепцијама вере. Одувек сам, додуше на неодређен и магловит начин, чињенице сматрао чудом, уображавајући да је све чудесно; сада осећам да су ми итекако блиске, да имају своју ћуд, да су, такорећи, својеглаве. Желим рећи да свима њима, може бити, управља нека непозната воља. Краће речено, одувек сам веровао да у свету постоји чаролија: сада мислим да светом управља некакав волшебник, неки невидљиви мађионичар. Тако се и појачало дотад скривено, дубоко, темељно, свеприсутно, а подсвесно осећање да овај наш свет има сврху; а ако има сврхе, мора постојати и личност. Одувек сам живот сматрао причом; а свака прича има свог приповедача.

Но, модерна мисао је, такође, опречна и према мом другом осећању, према мом поимању човекове традиције. Она се противи вилинском осећању за строге границе и условљавања. Једина ствар коју је радо пропагирала била је развој (и претећа експанзија). Херберт Спенсер* би се страшно увредио ако би га неко назвао империјалистом, па жалим што то, до сада, још нико није учинио. Био је то империјалиста најниже врсте. Популаризовао је оно неподношљиво и перфидно становиште да величина сунчевог система у обичном човеку мора створити велику бојазан, да та колосалност мора унизити и сузбити духовну снагу човекову. Али, зашто би човек своје достојанство подредио космосу пре него неком киту? Ако је величина показатељ човековог богоподобија, онда би кит био најподобнија слика Wегова; слика без облика; неки то називају импресионистичким портретом. Сувишно је полемисати око тога да ли је човек мален у поредби са васељеном; па он је мален ако га упоредите и са најближим стаблом. Међутим, Херберт Спенсер је, у свом заморном империјализму, ревно заступао гледиште да астрономски космос мора прогутати човека, да универзум мора постати његов завојевач и тлачитељ. Говорио је о човеку и његовим идеалима онако како би енглески униониста говорио о Ирцима и њиховим идеалима. Преточио је човечанство у малу нацију. Wегов рђав утицај видљив је и у раду најврснијих духова и најдаровитијих потоњих фантаста, а пре свега у раним романима Х. X. Велса. Многи моралисти су, на неумесан начин, земљу представљали као грешно место. Међутим, господин Х. X. Велс и његова школа открили су зло на небесима. Отворимо, дакле, очне капке, пустимо на вољу погледу, и чекајмо звездану погибао са небеса.

Но, експанзија коју сам већ поменуо далеко је погубнија од овакве пропасти. Већ смо видели да је материјалиста, попут лудака, заточен (у ћелији једне идеје). Такви бодре себе, тврдећи да је њихова ћелија веома пространа. Међутим, величина тог научног универзума обичним људима не доносе никакву новину, нити им уливају олакшање. Космос је несагледив и огроман, али ни у најудаљенијим његовим сазвежђима нема ничега што је човеку потребито, или занимљиво. Оно што човеку треба је право на слободну вољу и милосрђе. Грандиозност или бесконачност космоса, недокучивост његових тајни на човека, већ заточеног, делују збуњујуће. Замислите да сте рекли заточнику како ће његова ћелија од сада покривати половину округа; да ли бисте га том вешћу развеселили? Тамничар не би имао шта ново да му покаже, изузев још несагледивијих и туробнијих ходника извајаних у влажном камену, аветињски осветљених и пустих, без живе душе. Тако ни ови проширитељи универзума немају шта ново да нам покажу, изузев још празних, несагледивих свемирских коридора, сабласно осветљених звездама, ништавних и ускраћених за присуство сведржитеља.

У вилинској земљи постојао је закон; закон који је могао бити прекршен, јер је, по својој дефиницији, закон нешто што се може прекршити. Међутим, механизам космичког затвора је несаломив – ми сами смо његов део. Или смо немоћни да нешто учинимо, или нам је суђено да нешто урадимо. Идеја оног слатког мистичног условљавања сасвим је ишчилела; сада човек нити може бити доследан у поштовању закона, нити може имати слободу да их прекрши. Величина оваквог свемира нема ни делић оне прозрачне свежине, ваздушасте милине коју смо величали у песниковом универзуму. Тај модерни космос је империја; огромна, али без слободе. Човек се може шеткати из простране у пространију собу вавилонске куле, тражећи какав било отвор, жељено прозорче; али га неће заблеснути ни трачак дивних сунчевих зрака; неће га окрепити ни дашак свежег лахора.

Паклени ланци аветињскога космоса, чини ми се, расту са растом раздаљине; но за мене свака племенита ствар мора имати свој руб, попут мача. Откривши да ми се тако хваљена Васељена не допада, почео сам да скупљам аргументе за овај мали свет; ускоро сам открио да је њихова философија далеко плића но што сам очекивао. Према тим људима космос је једина ствар која све до сада траје по непрекинутим правилима. Једино (рекли би они) док је он једна ствар, то је једина ствар која постоји. Зашто би је онда човек морао сматрати непроменљиво великом? Па немамо је с чиме поредити. Сасвим би било разумно назвати је и малом. Човек може рећи “Волим наш непрегледни космос, врвеж лебдећих звезда и мноштво разноликих бића”. Али, зашто човек не сме казати “Допада ми се наш удобни, лагодни и малени космос, где има довољно беличастих лампица – тако снабдевен живот ми је сасвим довољан”. И један и други добро зборе; јер зборе из здравих побуда. Здраво је радовати се што је Сунце веће од наше планете; исто тако је здраво веселити се што Сунце није крупније но што јесте. Човек је појмио величину света; али, зашто се не би радовао поимајући његову маленкост?

Стицајем околности, ја те емоције не штедим. Када је човек за нешто везан, он му тепа, краси га деминутивима, макар то био слон или гардиста. Желим рећи да предмет, ма како био велик, ако га схватимо у целини, због своје ограничености, може бити мален. Да бркати гардисти немају мач, а слонови кљове, могли бисмо их замислити бескрајним и немерљивим. Али, замисливши гардисту, можете замислити сасвим маленог гардисту. Видите ли слона, можете га назвати и мајушним. Ако можете начинити нечију статуу, неће вам бити тешко извајати и статуету. Ови људи признају да је Васељена кохерентна; али, они је не воле. Међутим, ја сам исувише везан за нашу Васељену и желим да јој се обраћам кроз деминутиве. Често сам то и чинио; није јој ни најмање сметало. Заправо, сматрам да би ове мрачне догме витализма биле далеко чвршће и тачније ако би свет човеку приказале малим, а не огромним. Јер у бескрају постоји примеса немарности, умногоме опречна богобојажљивој, али жестокој бризи коју сам осетио и која ми помаже у окршају са опасностима живота. Ти људи нам указују на мрачно расипништво; али ја знам само за светачку штедљивост. Јер штедљивост је романтичнија од раскоши. За те људе звезде су – низ петопараца; а ја сам схватио златно Сунце и свилени Месец као школарац који зна да му у xепу лешкари цео нетакнут златник.

Ова подсвесна убеђења најбоље су изражена у причама. Зато сам и рекао да су чудесне приче, саме по себи, најбољи заступници мог схватања да живот није само пуко задовољство, већ и незамислива привилегија. Концепцију космичке удобности осликаћу алузијом на књигу коју сам, као дечак, грозничаво ишчитавао – Робинзон Крусо, чије странице приљежно прелиставам и данас дањи, и која за своју бескрајну лепоту има да захвали чињеници да велича поезију ограничења и неукротиву романтику разборитости. Крусо је човек остао на малој стени, са неколико трепштина које је, заједно с њим, избацило море: оно најдопадљивије у књизи је баш листа ствари сачуваних у бродолому. Инвентар је зенит поезије. Свака алатка постаје идеал јер је занавек могла бити изгубљена у морским дубинама. Одлично је вежбати ум током празних и бесмислених, непресушно дугих часова самотиње, гледати у ћебе или торбу пуну књига, и мислити како је човек благословљен непојмљивом срећом, јер их је  украо морским чељустима и пренео на чврсто тле. Но, још је боље присетити се да су све човеку знане ствари за длаку избегле пропаст; све што имамо спашено је из бродолома. Сваки човек имао је неку језиву авантуру: могао се и не родити, или, као превремено рођено дете никада не угледати дивну светлост дана. Старији су ми, као дечкићу, говорили о осујећеним и пропалим људима генијалнога дара; а често сте могли чути и да су многи људи “могли нешто бити”. Мени је далеко ближа чињеница да је сваки пролазник на улици “могао и не бити”. (……..)

                                                          Гилберт КИТ ЧЕСТЕРТОН: ПРАВОВЕРЈЕ

Са енглеског превео Душан Јагличић

Све ређе читам, тј. прелиставам дневне новине. Из више разлога. Све су горе…

Овде, све, стиже, са закашњењем. Па и откривање тајни, истина о рехабилитацијама. Истина о лустрацији.

У тзв. «Политикином»  КД  на првом месту је тзв. «Јубилеј Београдског круга». На другом – рехабилитација кнеза Павла у лондонском «Тајмсу» пре 35 година (скоро 30 година пре него у Србији!). Чиме «Политика» замлаћује своје евентуалне читаоце? Бајатим причама… Контраверзним. Према писању П., а у поводу годишњице тзв. Друге Србије, штрче фотографије Давида, Угринова, Ковача и наслов: ОТПОР УСАМЉЕНИКА, ПОТРЕБАН И ОПАСАН. И поднаслови: Толико смо били усамљени да нас реежим  није доживљавао као директну опасност; Борка ПАВИЋЕВИЋ: Устројство Дубровачке републике; Све почело у Сарајеву…

Ако ми неко објасни – какве везе има Давид, Угринов, Ковач, или Борка Павићевић са правом  другом Србијом, бићу му веома захвалан. Шта је за мене «Друга Србија»? Показао сам у књ. «Друга Србија», коју сам узгред буди речено, штампао о свом руву и круву (као и књигу «Титоник»). Са том  стварном и правом Другом Србијом немају никакве везе тзв. писци-демократе, нити тзв.  независни интелектуалци-демократе….

видети више: https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/%C2%ABdrugasrbija%C2%BBi%C2%ABsvetajnebivsedrzave%C2%BBuntitledpost

_________________

………..  Уметности и књижевности не служе ни природа ни човек ни материјал ни тајна.

Уметност и књижевност су на служби и у служби: код државе, код једне класе или код једне вере.

Уметност и књижевност су, као и политика, делови извесних идеолошких блокова и громада. У такозваним демократијама, уметност и књижевност су у власти трговачких монопола. У тоталитарним друштвеним системима, оне су у служби државне идеологије. Ни на једној ни на другој страни нема основних услова и императива за њен процват: за слободу, неслужење и незаинтересованост. Потпуно слободна уметност и књижевност може постојати само онда када сте свој издавач, у Швајцарској, Србији, или Шведској. Јер уметник и писац који пише по поруџбини издавача стварајући робу за најшири круг потрошача, или онај који ствара према потребама државе, тај, ма где живео на пространој уметничкој географској карти с краја на крај света, азијат је или африканац, плаћеник и номад страшног племена које потпомаже ширење пустиње…

Међу оним добронамерним читаоцима, који су прочитали првих десетак бројева Заветина, било је и неколико оних који су упутили извесне замерке, које нисам у први мах разумео како треба.

Један колега, скоро вршњак, сматрао је да су се Заветине сувише захуктале, да греше што не траже новац за штампање од државе и њених надлежних ресора, или од мецена. “Сувише сте навалили на своја плећа; не радите мудро као уредник часописа…” (навео је и име споменутог уредника). Нисам трговац, ни лицемер. “Пружили сте сувише простора непознатима и онима који тек долазе… фаворизујете ваш родни крај и неке обреде; а зашто не посветите мало више пажње урбаној прози и потребама човека 21. века? Испашћете смешни временом, анахрони… Одбићете од себе читаоце и сараднике… публику…Зашто подцењујете публику?” Колега је имао још “много примедби, али то кад се видимо, у четири ока”.

Да ли су то замерке или предрасуде човека о коме је реч? Он никада није основао ни уређивао неки часопис. Иако је аутор једне врло занимљиве књиге, он је ипак дете једне бивше епохе, која се ужилила као пиревина. Уметничку активност је потисла сасвим у позадину – публика, склона порнографији, аутомобилизму, спорту, кинематографији, кафани,политичарењу. Свет је нашао своју уметност, с краја на крај света, у нечему што је, најстрожије гледано, пад. Ако публика налази своје највише духовно задовољство у паду, зашто јој угађати?

Потпуна уметност и књижевност и један одличан књижевни часопис, кроз који се она оглашава, траже више, друкчији развој ствари. Да би све то било могуће, потребно је независности, слободе мисли, незаинтересованости, недоктринарства.

Саслушао сам замерке и савете о “побољшању” Заветина; суочио се са туђим заблудама; које проистичу из помешаних вредности.

Савладао сам се и нисам плануо. Праве критичке замерке су добронамерне, и човек, ако је разуман, треба да их прихвати. Читаоци Заветина могу да их изнесу на страницама овог часописа, ако су написане сажето и јасно и умесно. Слобода мисли и слободне мисли потребне су Заветинама, као и земљи опустошеној сушом обилни пљускови.

Међутим, колега који је критиковао првих десетак бројева Заветина, тобоже добронамерно, био је заробљеник неке своје концепције и свога начина издавања часописа. Из уобичајене љубазности, нисам прекинуо тај дуги телефонски разговор. Бесмислено

је водити такве разговоре; губи се време. Пре свега, колега није детаљно прочитао часопис у целини. Формалне графичке замерке се могу отклонити; концепција не може. Он, ипак, није прочитао детаљно све прилоге. Када сам га упитао које прилоге није требало штампати, почео је да хвали неке моје прилоге, додавши : “Ви као уредник, не треба да објављујете ваше прилоге у часопису; то јест треба повремено, да дозирате. Јер ће сви помислити да немате више где другде да  објављујете…”

Све примедбе и замерке убудуће, уредник неће прихватити ако нису изложене писмено, написане. Све примедбе и тобожње замерке из којих се осећа предикаоница и кандило са које се проповеда и из којих се диже тамњан тезе, биће враћене на адресу пошиљаоца.

Заветине нису на служби и у служби. Када их је уредник покретао имао је визију тридесетак бројева. Ово је прва година излажења Заветина; овим двобројем заокружује се једно ново једногодишње искуство. Надамо се да су отворена врата великом животу који није обојен овако и онако, који нико не може каналисати тамо или овамо, нити зајазивати, нити наводити воду на разне или само своју воденицу. То је нешто што вреди подржати.

Прави завичај Заветина није само поднебље Србије, већ мала област слободне, незаинтересоване личне уметности.

Могле би да послуже једнога дана великој уметности: “кад је уметност велика, и кад је у цвету, њој све служи: природа, човек, материјал, својинство”.

Појава новог часописа је више разлог за радовање, него за шегу и смех. Да ли су Заветине смешне као грбавац међу правима и здравима? Или као Дон Кихот међу морално грбавима у својој средини? Не и да; Заветине су, вероватно, деловале смешно као старомодно одело међу модерним костимима, као лансирање још неусвојеног међу актуелним. Међутим, међу читаоцима Заветина, има и оних других, који су их заиста прочитали од корица до корица, и који су у тренутку читања осећали, или саосећали са значајем појаве новог часописа и његове мисије, улоге, њима ништа није смешно. Осећање искључије смех…

Био сам незадовољан књижевним часописима у Београду и Србији, па и “Савремеником”, у коме сам скоро десетак година сарађивао и објављивао понајвише књижевну критику, есеје, тумачења.

Последњи текст у “Савременику” објавио сам у оквиру тематског броја “Нове стваралачке праксе 2001/2002″ (бр. 95/ 2001 – 96 / 2002)…

Покренуо сам свој часопис, о свом руву и круву, и престао да шаљем текстове уреднику С. Игњатовићу. То је чињеница.

После Заветина, покренуо сам још неколико часописа: “Дрво живота”, “Уметност махагонија” и “Трећу Србију”…

2

УСРЕДСРЕЂЕЊЕ

“Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити?

Не треба то да питају наше генерације, које су победе виделе,

живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се

питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића?

Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и

малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и

стојати, то је њихова ствар. Наша је брига : мали народ.

Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација

усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо

као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да

смо интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему

другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике

индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине

немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина

морала. (…) Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и

Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и

пораза.Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што

свет чува, то је њена религија и њен морал… – Исидора

Секулић:ИЗРАВНАЊА, Гутенбергова Галаксија, Београд, 2000,

107 стр.; есеј Усредсређујмо се, стр. 59 – 60. (Приредио и поговор написао Јован Пејчић)

Блок разуме важност религије и значај мистике. Поезија је повезана нераскидивим везама са религијом и мистиком. Винавер бриљантно дефинише из чега се поезија састоји, он зна њене тајне, иако не све : ” Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погођене или наслуђене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један њен блесак, један њен сев очију, дочарана, дослућена и довршена…”

Песници између два светска рата уложили су много напора, тешког понирања, и достизали су неблагодарне екстазе. Међутим, дуги низ година, после Другог светског рата, они су – маргинализовани.

Да ли су у српској култури 20. века писци у најширем смислу речи били довољно мудри и довољно снажни у раздобљима смењивања времена?

Одговор је одречан, а зашто ? – То треба показати.

Није сјајно за српску културу и књижевност 20. века што и о најзначајнијим њеним песницима не постоје монографске студије, нема их довољно, или су писане на начин неподстицајан…

Винавер зна да се у српској књижевности, ма колико то некоме зазвучало прегрубо, избегао умни и духовни напор. “Избегли смо мистично искуство. Избегли смо песнички лавиринт. Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне…”

Мало је текстова о односу религије и мистике у српској књижевности ХХ века. Код Руса, рецимо, Александар Блок, на самом почетку ХХ века, у дневницима и бележницама о томе размишља; записује. Блок зна за главну ствар, он је близак стварности своје рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развојне грознице…

SANTA MARIA DELLA SALUTE је изванредна песма, колико модерна, толико и древна, диван пример спиритуализације : између њених редова је читав један свет. Кроз читав 20. век – није надмашена!

Примећено је већ да је 20. век покушао да изнађе некакву средњу вредност за Лазу Костића; није праведно валоризован; ако је и било покушаја, упропашћени су. Нема коначног историјског суда о Костићу : наше је уверење да ће се Костићева вредност у српској култури будућности повећавати са продором уметности будућности, коју ми радо називамо као и неки други аутори на крају 20. века : богочовечански реализам. Позитивизам друге половине 20. века у српској књижевности и култури, у ствари, потиснуо је праве вредности, или их свео, на неку своју “меру”. Због тога није наодмет још једном поразмислити о целини, лицу и наличју српске културе и поезије 20. века…

Дакле, као човек који је имао дубоку свест о уметности, о њеној суштини, Костић је модернији и напреднији уметник од многих који су дошли и наметнули се готово пола века после његове смрти.

Следбеници идеја С. Марковића и представници богоборчаких тенденција нису се прославили стварањем велике уметности. Унели су у српску културу и поезију 20. века – нешто што нема везе са хармонијом и правом суштином култа.

О томе сам написао књигу, још пре неколико година. Написао сам је и обелоданио о свом трошку. Постоји текст који сам написао (или тачније речено :уобличио) негде у време, када је требало штампати нови роман Речник прототипа, треће издање антологије Несебичан музеј и књигу есеја Религија поезије. Негде је било запело, као и обично, не у мени – изван мене. Требало је попустити, повући се, или барем застати, ја то нисам могао. Доживљавао сам као фатум, као пораз, као подмукли ударац из заседе. Као прст Судбине. А то није било то. То је било нешто друго. Нешто тривијално.

Па ипак је било мучно, као нелагодна помисао да сам се усудио да издајем своја Дела – 35 књига, без минималне финансијске потпоре.То је био преголем залогај, готово немогуће, лудост, вапај из неописивог карантина, и ја сам се на то усудио. Поседовао сам 1 / 4 тиража другог допуњеног издања антологије Несебичан музеј, и понудио сам то неким средњим и основним школама, као и матичним библиотекама Србије у пола цене. Мало је, то јест неколико процената прихватило понуду. То је била застрашујућа ствар, ситуација. У исто време расписан је јавни конкурс Града Београда за откуп књига, на коме нисам ни помишљао да учествујем, поучен лошим искуством (минулих година). Баш тих дана када се завршавао конкурс за откуп књига, пропала је припрема Речника  прототипа (квар компјутера). Имао сам утисак да се све уротило против мене, мада није било тако. Људи на које сам био упућен, они, дакле, за које сам сматрао да су ми блиски и да знају шта радим, као да су пропали у земљу. Не код једног приметио сам, што ми је раније некако измицало, страшне симптоме скривене сујете.

 Зашто би ми помогли? Не један међу њима је сањао да уради и заокружи оно што сам ја већ учинио, па зашто би ми помогли? Дакле, ја сам опасно и незадрживо подривао њихову сујету, читаво њихово постојање…. Пријатељства су прожета лицемерјем; често линеране једначине са две и више непознатих. Избегавао сам да решавам те једначине, да се бавим математиком, што је било грешка…

…

Стварне проблеме српске књижевности уочио је Винавер уочи Другог светског рата, увиђајући “ недостатак религиозног искуства, избегавање мистичног искуства, неостварење дужности и циљева старијих књижевних генерација.” – Потребно је , како пише Винавер, “да се извесне ствари не преживе само лично и у уском кругу него да се прометну и кроз отпоре, заносе,неодређена и неочекивана осећања разних књижевних слојева. И пошто таквих отпора нисмо имали, ствари су књижевне ипак чувале нешто горко и недоследно у себи. Поред тога нисмо израдили традиције и форме које су могле постати и остварити се да су нешто масе биле позване на сарадњу. Те форме појединцима нису биле потребне; појединци су отишли даље, али, оставши недограђене и недоречене, оне су лишиле и ствараоце чврстог ослонца у безобличју утисака. Нама пре свега недостаје у живом писаном стилу религиозне традиције.Појединци су отишли даље од маса и нису, ради маса, морали да стварају религиозне књижевне покушаје, везујући их за давнашњи поредак са којим је требало освештати нераскидљиву везу. Ко има у говору, у мисли, у општењу ту изразну традицију, њему она олакшава и омогућава јасност унутрашњег живота, који се не опчињује њоме, али у борби или у сагласности са њом долази до нових проникнућа, до прецизности, до даљег одређеног озарења. Чак и за духове дубоко нерелигиозне та је традиција неопходно потребна. Баш доследним скептицима потребно је да се позову на неумитан фанатизам, да би га проклели…”

Колико у српској књижевности прве половине ХХ века, па добрим делом и друге, има готових дефинитивних песничких израза ,”који би били коначна сведочанства”, потребна српским песницима првих година трећег миленијума , да би се могли не само њима успротивити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и у тишми других чувстава, да би им се могли не само одупрети него и ограничити, оивичити и извијугати?

Исидора Секулић у “Српском гласу” (25. IV 1940) препоручује будућима: концентрацију духа и памети, и дисциплину морала.

Колико тога и има, четрдесетих, педесетих, шесдесетих, седамдесетих, осамдесетих година минулог века? И шесдесетак и нешто година доцније – у друштвеном и јавном животу, у текућој литератури?

Мало. Премало.

Шта може видети човек који баца дуге погледе уназад?

Црњански је српске официре – победнике, ослободиоце, приказивао као “психотичаре.” “Неодољиво се намеће утисак да је овакво приказивање српских официра у приповеткама “Велики дан” и “Рај“- као психотичара, чудака и пијанаца – код Црњанског било програмирано” , Недељко Јешић : “Млади Црњански” (Београд, Народна књига, 2004, 298 стр.; стр. 90, поглавље “Црњански без официрског мундира”.) Јешићу се чини да је на овакво приказивање официра – победника могла утицати и “Црњанскова склоност да у свом књижевном наступу буде пркосан и провокативан до дрскости”.

Јешић наводи један још драстичнији пример “ у “Великом дану”, ”где се у опису хаоса и безвлашћа у данима пред долазак српске војске помиње и један “ноћни суд заклопљен краљевом сликом”.

“Провокација се огледала у томе што није речено на ког се краља мисли, како пише Јешић. Но, у Сабраним делима 1930. Црњански је, претпостављамо невољно, реч краљевом заменио Франц Јозефовом; а у Сабраним делима из 1966 уклонио је ту исправку” ( Јешић, стр. 91).

На тој малој ствари се огледа Црњансков став према – истини…

3

БЕЗДАНА КЊИЖЕВНОСТ

Постоји ли такво нешто? Може ли се дефинисати, описати?

Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал,химера?

«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.

Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу  бездане књижевности?

Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило  да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности,култури, јавности,  зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?

То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.

Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.

«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.

За сваког човека, Бог је прва успомена.

Зашто сваки лудак  разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена….»

Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање – са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету…»  Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?

Задржимо се још мало код Сиорана, цркве, светаца, светица, Христа и откровења.

«Црква је увек с пуно опреза и резерве гледала на лична откровења светаца, на она где су Бога мешали са својим животним токовима и интимностима. А зар нису управо ова најискренија и нама најближа?»  Официјална откровења су безлична; кога она занимају? «Откровење је, доиста, лично; ипак, не можемо се умешати а да не пробудимо Божанску љубомору». Како разумети Сиорана? Дословно?

У каквој су вези откровење и бездана књижевност?У директној, или индиректној вези?

Има ли чврстих  веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности?

Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује  сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали  као изговор за наше усамљеничке туге.

«Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа».

Али не одводи ли нас ова прича о Богу, самоћи и откровењима све даље од одговора на основно питање: шта је бездана књижевност? Има ли тога уопште?

На светској мрежи постоји  један блог Бездана уметност.

Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». Тај блог, на коме то пише, усамљено је острво међу звездама, где су активности усмерене  на стваралаштво и продор дела Александра Лукића у свет. Овај пре свега  песник, есејиста и агилни уредник и издавач, заслужан је и за оснивање  једне сасвим нове књижевне награде   (“Госпођин вир”;почетком 2008; Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац). То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман или књигу есеја / огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда се додељује ауторима који «умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова ». Награда се додељује у другој недељи месеца маја, у оквиру књижевних сусрета «Бездана уметност».

Награда је до сада додељена два пута – али нису одржани  књижевни сусрети посвећени безданој уметности, јер – ко би о тој непознаници, данас, колико и јуче и прекјуче, код нас могао говорити? Професори универзитета? Који професори? Волео бих да чујем  неко име. Заиста. Можда би о томе могли да проговоре понеки песници-критичари, ако и та ређа врста у одумирању код нас није сасвим одумрла.

Светост има свој метод и то је бол, и свој циљ и то је Бог.

И бездана уметност има свој метод и то је круг, око кога се може описати други, трећи круг, и тако у бескрај,  и свој циљ и то је Амблем тајног писма света…

*

Шта значе ове речи:

«Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору…» ?

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској…             ………….

______________________

Пратим Ваш лист „Браничево“ већ дуже време. Он се издваја од свих листова на књижевној сцени. Осим „Браничева“ читам редовно: „Градину“, „Поља“, „Траг“, „Кораке“, „Улазницу“, „Златну греду“, „Багдалу“, „Источник“, „Зору“, „Летопис Матице српске“, „Савременик“, „Свеске“, неколико београдских часописа и сомборски књижевни часопис.

„Браничево“ се издваја по активном односу према књижевној стварности у нас. У броју  3-4 чак сте позвали велики број писаца из свих средина из Србије на активну сарадњу на пољу лустрације.

Последњи број „Браничева“ под насловом „Парадокс књижевне лустрације“ отворио је Пандорину кутију. Готово сам сигуран да Вам се неће јавити значајан део књижевних стваралаца да учествује у расправи о овој теми. Предубоко су многи зашли у моралну корупцију да би се сада  одрекли пређеног пута, посутог цвећем и пеленом. Ту повратка нема, нити ће га бити задуго. Грчевито се они држе стечених позиција на књижевној клацкалици. И након двадесет година још увек, наступају они на разним промоцијама и трибинама с „дугачким брадама“ и у виду скривених алузија и симбола понављају своје мантре. Да ствар буде комичнија и трагичнија и њихов подмладак с факултета, подмладак асистената и млађих професора цитира Маркса, Енгелса и Лењина и њихове ставове о књижевности.

У будућности као и сада биће лековити критички текстови који ће ићи трагом писања Мирослава Лукића, Маринка Арсића Ивкова, Предрага Чудића и других, ретких. Доћи ће млади, неоптерећени и већи, гладни знања и истине, јер постоји божанска промисао која зове. Одазваће се будући. Од прошлих времена и апологетске књижевности остаће само талог највреднијег; остало ће ићи у заборав, какав се већ дешава делима Оскара Давича, Бранка Ћопића, Добрице Ћосића, Мире Алечковић, Добрице Ерића и многих других писаца.

Хвале је вредна студија Мирослава Лукића, објављена у „Браничеву“ број 5-6/2011. Тај текст они неће моћи прочитати. Разболеће се од повређене сујете. Тај текст разголићује до крајњих граница једну велику лаж и превару. Но, то је лековито. Једино, то тешко продире у шире читалачке слојеве, а они који знају за појаву студије ћуте као заливени, чудом се чудећи. Ако се ова тема негде, успут, и спомене, људи  слушају, климају главом и не верују својим ушима. Још увек је у већини душа наших људи атеистички, дехристијанизирани, комунистички дух.

Кад ће доћи до духовне обнове, тешко је предвидети. Но, ако се не крене, никад се неће стићи. Стићи до духовног прочишћења и оздрављења. То ће бити најтеже, јер су наслаге дебеле и вишеслојне. Али стићи ће се. Стићи ће се до хришћанске етике и Богочовека који осећа људску, земаљску али и космичку вертикалу у којој царује љубав а не смрт луциферски мрак.

***

Поштовани господине Александре и Мирославе Лукићу, јесте ли ви браћа по перу или по мајци и оцу?

Шаљем вам своје књиге новела на читање и даље размишљање као знак за вашу храброст, стручност и неуморан рад на пољу савремене књижевности.

Људи не разумеју да се свеопшти дух народа храни идејама из књижевних речи и дела. И све дотле док не очистимо Аугијеве штале од идеолошког и некњижевног шкарта неће доћи до очишћења мисли и осећања сваког појединца и друштва у целини. То нам је давно назначио Хегел у својој Фeноменологији духа. Превише се тога у последњих педесет година наталожило, превише приземног и фалш да би могло доћи до наглог прочишћења.

Рађање Нове критике биће најбољи одговор за наметнуту, бирократску, наручену књижевност. Илустративни су за то примери интерпретација песама Р. Нога у критици: „Награило у босанском лонцу“ Предрага Чудића или део чланка Маринка Арсића Ивкова: „Корени НИН-ове награде“, у којој само даје нелогичности и исфорсираности језика у описима ликова у “Коренима”, за који је Ћосић добио НИН-ову награду.

***

Са својих 76 година сигурно нећу бити сведок остваривања ових стремљења и лустрација. Ви, вероватно, хоћете, јер сте млађи. Тако ћете се моћи осведочити у исправност својих мисли и поступака.

Много вас поздрављам братским поздравом и желим Вам све најбоље  у животу и раду. Срећно!

На крају, молио бих вас ДА МИ ПОШАЉЕТЕ ПОУЗЕЋЕМ 3 ПРИМЕРКА „БРАНИЧЕВА“, БР. 5/6, 2011, да их поклоним онима за које будем сматрао да их заслужују.

мр Срето Батрановић

Нови Сад

СЛАВКО ГОРДИЋ

С ПЕСНИЦИМА, ОПЕТ

ијим годинама, за
привилеговану тему дневничких запис

а узмеш нову песничку
лектиру, не бележиш најпре околности и разлоге који те наводе на такву одлуку, већ оне који те од ње одв

раћају.
Чему поезија у наново страшном времену нуклеарних хава-
рија с недомисливим последицама, крвавих сукоба с неизвесним
узроцима и последицама на северу Африке и Блиском истоку, све уверљивијих предвиђања планета

рне несташице хране и толиких – глобалних и оних само наших – невоља и зала?
Чему поезија у времену без читалаца, кад ни оних двадесе-
так наших изабраника на Лајпцишком сајму интимно не верују
– било би чудно колико и дирљиво да верују – како ће неко 2050. године (ако буде овог језика) знат

и и хајати за њихова имена и наслове? Или наше песнике, па и оне понајбоље, тангира само оно овде и данас – како си помислио јуче у Бањалуци изложен мрком погледу лиричара који не прашта заборав или превид свога стваралачког учинка у нацрту антологијске едиције чија је реализација мање  (……………………..) извесна од нове индустријализације Србије?

Чему поезија, чему песници и прича о њима кад нам се изми-
че тло испод ногу, кад тонемо у сиромаштво, национално (само)
понижење, демографску и општу кризу, неред вредности, грабеж, бандитизам, свирепост оних који атакују и равнодушност оних који би требало да нас бране? Нису ли и они који песме пишу и ми (све малобројнији)
који их читамо тек трагикомичан одблесак неког давно ишчезлог поретка – ако је такав поредак (или ред вредности) икад и био више од пуке самообмане неких нама сличних и никад бројних осамљеника?

2. IV 2011
Муса Куса, шеф либијске дипломатије, по Ђанију де Мике-
лису најопаснији човек на свету, пребегао у Лондон. Запад опет
има двоструке стандарде у бризи за људска права, једне за Ли-
бију, друге за савезнике – Бахреин и Јемен. На Детелинари, после самоубиства инвеститора, за исте станове се преотима по неколико унесрећених купаца. Лигаши смењују Драгана Којића, који је у Градској библиотеци организовао неколико стотина књижевних вечери. На лепшој страни света само су још сунце, озеленели паркови и травњаци.
Поетичко-поетски антипод прошлогодишњој књизи Тање
Крагујевић могли би бити Савремени ушкопљеници Александра
Лукића („Интелекта”, Ваљево 2010). Осим несрећних наслова,
малих тиража и малих градова у којима су објављене – док онај
главни, највећи, као што знамо, углавном гаси или држи под кључем водеће културне институције – све друго раздваја ове две књиге.
Не држиш, ипак, да има сврхе – у владајућем плурализму
укуса – указивати на памфлетске грубости и пресни аутобиогра-
физам, па чак ни на језичке погрешке, макар се и не могле рела-
тивизовати све књижевне норме и мерила. Стога се радије задр-
жаваш на местима на којима је Лукићева песма заокупљена чу-
десима свакодневног сеоског живота, биљем и водом, ратарским
пословима и данима, старим и новим занатима (муљањем грожђа, испирањем злата, копањем руде, ваљањем сукна, штројењем вепрова, гајењем свилене бубе) и срећно нађеним појединостима које понекад сежу из дескриптивног у померено, симболичко значење. У овој поезији „стварност ликује” тако и стога што песник у обичном или заборављеном открива новину и свежину. Тако и ту, „ливадски скакавци / омаше стабљику траве и заврше / у шољи са леденим чајем”, из реке извађен „трешњев топ зева устима / заобљенијим од шарана дивљака”, муве се „умивају трљајући предњим ножицама очи”, „пулсирање тресетишта подсећа на астму”, а „старинске оргуље окречених / собица музицирају за свет”. Крајње неуједначен и хотимично „недисциплинован”, Лукић уме да изненади и надахнутим приповедањем поетике. Он зна за вечити парадокс песника који „вешала и гиљотину / везује  очас у леп сонет”. И пита нас шта чинити кад оду песници, од кога учити, шта научити, „како без градитеља – обновити свет”.

видети више:

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_488_3.pdf

Ево те вести, чију смо копију сачували:

Из нових управо објављених књига: Предраг Чудић: ВЕЈАЧИ ОВЕЈАНЕ СУШТИНЕ

П.С.

Француска 7 је једно од митских места модерне српске државотворности, малне ново Косово, када је отаџбина била у опасности наши су писци као отписани, баш као Прле и Тихи, јуришали на непријатеља својим сонетима, поемама, кукумаљкама и лелечницама, ту су се острили литерарни ножи, ту су се испевавале химне оштром сечиву и уопште ту је бујао косовски божур поезије и прозе, ту се зачела идеја о патриотским наградама типа успења, поклоњења, кондира, хрисовуља, тројеручица и ту је пружена прилика сваком да искаже своје родољубље без обзира на комунистичку прошлост када су сви људи били браћа. Омасовљено чланство омасовило је продукцију, омасовљена продукција омасовила је књижевна признања па се сад и неколико стотина награда што је за лепу реч премало у односу на родољубље које писци исказују. Партијски комесари, важни чиновници једнопартијске полиције добили су шансу да на многаја љета овере српски бећарац Суве шљиве и ораси, комесари па монаси те да по манастирима уз молитве пишу своје дирљиве исповедне песме о божијој правди, покајници.

И ту се најзад, пошавши са те адресе, све стопило у једну сиву масу просечности, просечног певања и мишљења, искључиво са једним јединим закључком који се, опет, као у свему тоталитаристзичком неминовно намеће. а то је тријумф воље над здравим разумом.

И кад књижевност заувек нестане из наших крајева, књижевни доктори ће морати нешто да лече.

Одломак из есеја ФРАНЦУСКА 7 или КОД ТЕТКЕ ГРИБОЈЕДОВА

Из књиге: Вејачи овејане суштине: Пожаревац, Едиција Браничево, 2011, Библиотека Аб ово. књ. 19, стр. 15-16

__________

Кога и зашто је ова вест толико изиритирала да нападне један Блог у развоју? Тај блог је посетило, како смо видели, одмах по објављивању, седамдесетак посетилаца – изузетно висока посета за један превасходно књижевни блог у једном дану!. Чланак о појављивању најновије Чудићеве књиге препоручен је и преко странице Сазвежђе З на Фејсбуку.   Сајт од јуче има упозорење да је опасан, да може вирусима инфицирати компјутере посетилаца. ГООГЛ  сматра  да Веб издавач и власник Водича кроз Сазвежђе З  http://fatamorganeimajezavetine.blogspot.com/ “није хостовао злонамерни софтвер током последњих 90 дана. - Како се то десило? У неким случајевима, треће стране могу да додају злонамеран код на легитимне сајтове, што би изазвало да покажемо поруку упозорења…”

Хакери баш и нису толико непознати, како би се то могло учинити на први поглед. Они имају своје знаке препознавања, који их одају. Они нису наивни ни неуки, напротив, али су, како би рекао један од најумнијих српских духовника, безбожници: џаба им памет без бога, …

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–

Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић – Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). – 222 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

__________

(одломак из романа)

….  По­што­ва­ни чи­та­о­че! Суд­би­на би­ра чо­ве­ка, пре не­го пле­ме. Ма ко­ли­ко се упли­тао у са­ме си­ро­ви­не и бо­га­ту гра­ђу жи­во­та, ма шта по­ку­ша­вао да из­ме­ни, суд­би­на ће на­ћи на­чин да се от­ме и про­би­је. За­то јој се не тре­ба су­про­ста­вља­ти, да би био мо­гућ жи­вот. Да би се жи­вот раз­гра­на­вао и пре­о­бра­жа­вао, као пањ из во­де из­ра­ња­ју­ћи, оли­стао. Ма­е­стро пој­ми да га је суд­би­на иза­бра­ла да му по­ка­же свет, без улеп­ша­ва­ња и без шмин­ке, да му по­ка­же вре­ме, исто­ри­ју и ра­зи­сто­ри­ју, пут пре­ма спа­су и пут про­па­да­ња. У оном што су ње­го­ви су­на­род­ни­ци кр­сти­ли као жи­вот, уве­ре­ни да то је­сте, он је нај­че­шће са­мо стра­нац био; ста­нов­ник са­на­то­ри­ју­ма за ју­ро­ди­ве и опи­че­не, му­шкар­чи­не и жен­ту­ра­че, хе­ро­је и ан­ти-хе­ро­је; и ка­да му се чи­ни­ло да је до­шло вре­ме да иза­ђе из те луд­ни­це, ста­ри­је од све­та, суд­би­на га је са­че­ка­ла на­ме­ре­на да му по­ка­же не са­мо све што је за жи­во­та пре­жи­вео или про­пу­стио, не­го и сва не­мо­гу­ћа чу­да Пле­ме­на!

Те­шко је и по­бро­ја­ти, шта се све до­го­ди­ло у Дра­ми, и ши­ре, од оних по­е­тич­них и та­ко­ре­кућ ис­це­ли­тељ­ских од­ла­за­ка на оба­лу Ма­е­стро о њи­ма све че­шће по­ми­шља са че­жњом од ко­је на­ро­чи­то но­ћу мо­же умре­ти. Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке до­ђе још са­мо јед­ном да се на­мак­не, и по­сле уоби­ча­је­ног де­кла­мо­ва­ња ре­фре­на ни­је се на­би­ла до кра­ја ка­ко јој до­ли­ку­је, из про­сте чи­ње­ни­це што је пред­у­хи­три­ше бом­бе рат­не опе­ра­ци­је сим­бо­лич­но и хри­шћан­ски кр­ште­не Пле­ме­ни­ти Ан­ђео. Ва­зду­шне си­ре­не са за­ка­шње­њем об­ја­ви­ше по­че­так те је­зи­ве опе­ра­ци­је! Ипак на вре­ме до­чим се Не­рот­ки­ња по­хот­на и не­за­ја­жљи­ва сма­че са ње­га као змиј­че са пру­та оп­ко­ље­но ка­квим по­жа­ром шу­ме. Раз­го­ли­ће­ни­ја од ан­ђе­ла тр­ча­ла је ули­ца­ма, оста­вља­ју­ћи га са на­пе­ре­ном ма­че­том у кре­ве­ту. Да се ко­јим слу­ча­јем од­лу­чио и при­се­тио, Она­но­вог за­на­та, он би опет остао крат­ких ру­ка­ва, јер чим утих­ну ур­ли­ка­ње и екс­пло­зи­је бом­би и ва­зду­шне си­ре­не, тј. док још ни­су би­ле са­свим ни ути­хле, као да је от­по­чео смак све­та у ње­гов дом утр­ча Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви:

– Ма­е­стро, ево их! Ора­чи ци­ви­ли­за­ци­ја сти­жу!

– Ни­је вре­ме за ша­лу! – од­го­во­ри Про­па­ли пи­сац пре­кри­ва­ју­ћи чар­ша­вом по­сте­ље на­пе­ре­но ко­пље, ко­је још увек шо­ки­ра­но пул­си­ра.

– Љу­ди бе­же у скло­ни­шта и по­дру­ме! Чи­та­ва Дра­ма је у бек­ству, чи­тав Бал­кан! Ора­чи ци­ви­ли­за­ци­ја уни­шта­ва­ју По­лу­о­стр­во и пла­не­ту!

– По гла­ва­ма нам па­да­ју бом­бе Пле­ме­ни­тог Ан­ђе­ла, ура­зу­ми се, Не­по­бе­ди­ви! Ово је рат, нај­ко­шмар­ни­ји рат у вас­ко­ли­кој људ­ској исто­ри­ји!

– Ма, где др­жиш пи­ће? По­пиј­мо, мо­жда ће нам то у жи­во­ту би­ти по­след­ње ка­пљи­це!?

….