Зашто још увек нема овде превредновања?
Увод у Рај и пакао српске душе (5)
Превредновања овде нема због утицаја Необичне лажи.
Кад погледате озбиљније на неке представнике српске интелигенције, на неке песнике и неке критичаре, кад чујете каква питања постављају и какве одговоре дају, зар вам се понекад не учини да још увек нису изашли, пре свега најгрлатији међу њима, најокорелији, ни из анорганског стања, да живе телом ради тела, да живе прошлошћу и предрасудама ради прошлости и предрасуда?
Сви су типични представници културоманије, фабрике идола, културног људождерства; многи пате од премногих богова, и сви су још увек деца свога дова, јунаци свога доба – идолопоклоничког доба пре свега и изнад свега. Од поезије, тј. тзв. модерне поезије и тзв. модерне критике – створили су идоле; од својих промотера, од политике и њених партија – створили су идоле.
И поред свих тих идола на највиши трон свога егоизма посадили су – гурманство за рангирањем, хијерархијама.
То је повампирени фетишизам, у европском издању, у тобожњем костиму модерне европске поезије и критике, иза свега тога се крије добро скривено зло социјалистичке метафизике, метафизички нихилизам европске културе, војска богоубица и умишљених ничеанских балканских трабаната, над – песника, над -критичара, уредника и градитеља јазова, истребитеља и гушитеља, апологета анархије.
На основу чега њихова “истина”, пријатељи, потискује нашу, кад су и једна и друга релативне? И кад је тако, ко је овде почео од Богочовека, када је реч о српској поезији 20. века, и ко је завршио идеалним, интегралним, обогочовеченим човеком?
Хваљени, фаворизовани, наметани песници и критичари кроз добар део 20. века немају идеал богочовечанске културе што преображава човека изнутра, што иде из унутрашњег ка спољашњем, из душе ка телу; што прерађује душу, и душом – тело.
Ето, да завршим тиме, а то би тек могла бити не само тема за разговор будући него и више од тога: Богочовек је важан, и за обичног човека и за онога који мисли да је песник, који то жели да буде и кад су му се пооженили синови, због онога што многим песницима недостаје : преображена душа, јер она преображава тело, преображава материју… Нема много такве поезије, како ја волим да кажем, поезије сасвим преображене душе у српској поезији последњих деценија 20. века – поезије трећега ступња. Такву поезију још увек не пишу они већ спомињани, лицитирани и класирани (декласирани), већ неки други људи који се не бусају у прса, не боре за награде и ранг, већ покушавају да нагнути над безданом уметношћу ухвате дах и самодисање природе и ствари. Постоје и налик су на усамљено дрвеће у даљини. Има их неколико, и заиста су налик на усамљено дрвеће. Не траже никаква признања, ловорике. Све што стварају, стварају као што што се лишће развија на гранама, као што се пупољци отварају кад за то дође час, као што воће сазрева, јер из њих непрестано извире као хладна и питка вода из зденца без краја. Изнутра све то навире, из душе Богом створене и боголике, прожете Духом Светим. Духа у сваком човеку, песнику или критичару, може бити онолико, колико је човек испунио себе Духом светим помоћу благодатних подвига. Песници, о којима ће се тек говорити, о којима једино вреди да причамо су они, који знају да је и оно најбоље што су створили, само ДОДАТАК царству Божјем. (……..)
(Крајем јула 2001.)
Белатукадруз
m950
i84l
