Један наспрам другог: Скерлић, Богдан Поповић
Према сведочењу Б. Лазаревића, Скерлић је био баш такав.
«…Стајао је увек храбро по свима брисаним просторима и ватрених крштења је имао неколико пута у животу… Нарочито се окомљавао на људе који су лако продавали своја пера. За њега је морални став био прво начело.У том погледу никада није правио компромисе, и многи су књижевници и политичари, иначе значајнији људи, зло пролазили код њега ако су и најмање кадили каквом режиму…
Неки су га мрзели како се само Београду може да мрзи, и дирали су му чак и у породицу…. Тада су били опасни и отровни језици у Београду, али се Скерлић није давао и увек је и одговарао са тешким маљем.Без потписа, у Дневном листу, које од њега које од Грола,тадале су речи жестоке…. Жртви је умео да стане ногом на груди и ножем да удари право у срце.Није умео да прашта. Праштање му је било нешто што је сматрао за неморално. Такав је био цео тај круг људи око Дневног листа, такви су били и они око Гласника.Никад Српски књижевни гласник није хтео да прими никакву помоћ из ма кога министарства. Чак нису хтели гласниковци да приме ни жељу једног министра просвете да се Српски књижевни гласник препоручи школама и гимназијама, које то хоће, да га примају на рачун школске благајне…
Бескомпромисан у свему и људи мегданџија – то је била једна од главних карактеристика његовог комплекса…»
Богдан Поповић, пак, опет, према сведочењу Б. Лазаревића, мало је «у написаном».
«Богдан Поповић осећа своју средину и, с времена на време, каже. С времена на време, и напише. Кад је све ново обележено као израз и облик доликокефалства, сви су ћутали (нико од њих није доликокефалос), сви су то примили на себе, и сви су, на овај или онај начин, реагирали. Интелектуалног и моралног порнографизма о њему пуно је : писаног и усменог. За њега се друго и не зна: или порнографија, или памфлет, или панегирик. Све, сем његовог живота и личности, и истине у њима…«
Богдан рекао « ону сјајну ствар: -Запамтите! Већа је разлика између једног Енглеза и једног Србина, неголи између једног Србина и једног – вола!
…Богдан Поповић је скоро један блок; Слободан Јовановић је скоро мозаик. Оба заједно, једно велико пријатељство; вероватно највеће које је наша република духа имала…
… Књига коју би Слободан Јовановић написао о Богдану Поповићу, књига, наравно, о личности, о човеку, о путнику, о чулнику, о разговорима, било би дело коме не би било равна. Богдан Поповић је ризница као личност. И то је унутрашњост која се не сакрива. Све је, према пријатељу, на пијаци…
… Врло је лако писати о његовим књигама. Оне су,скоро увек, исте. Ту је писац, и то са врло карактеристичном особином: увек уштапљен, увек исти, професор, предавач, наравоучитељ књижевни…
… Цела његова лира је у бележницама, а не у објављеним књигама. И ту је, изгледа, голији, непосреднији. И ту је више од њега човека, него од њега критичара, естетичара и професора…
… Једно је сигурно:презире мистичаре и метафизичаре. Такође, и све новотаре….
… Једну од најметафизичкијих ствари цени највише. То је музика. Сликарство, такође…
… Скерлић сав социјалан и сав политичар, сматрао је за паразитска сва теоретисања уметности ради уметности. Поповић, сав на овој страни, сматрао је онај систем за систем недоучних и разбарушених незналица….»
( «То су била два потпуно различна света и један је почињао где се други завршавао, и обратно. Богдан Поповић је естета и књижњвник, Јован Скерлић је историчар и политичар… « )
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
(2)
Белатукадруз
m950
i84l
