P.S.
Да ли су српски ренесанс и др Јован Скерлић, који је у том раздобљу заузимао једно врло, врло значајно место; нарочито оно професора енергије и будитеља и вође једне омладинске генерације, међу којима је било и врло бриљатних епигона тог ренесансног доба у коме су цветали сви цветови, довољно схваћени, схваћени на прави начин? Одговор је – не. Зашто?
« …Овакакв какав је, он је био једна од водећих личности оне наше велике ренесансе 1895 – 1920, у којој су биле и тако велике фигуре какве су Иван Мештровић, Никола Тесла, Јован Цвијић,Мокрањац, и тако даље и тако даље до Пупина, Супила, Пашића, Аписа, Живка Павловића и, раније поменутих у односу на Скерлића, и било их је још врло много других овде не поменутих, по разним правцима сатире, комедије, етнографије, музике, војне уметности и других грана, и све тако до изванредне глуме Добриновића Пере и до глумачке комике Чича Илије Станојевића… Нарочито је потребно овде споменути средњи и последњи део тог ренесанса са Бором Станковићем, Ћипиком, Вељком Петровићем и другима ми, доцније са Ујевићем, који је највиши врх и домет југословенске лирике, са Андрићем, Крлежом и још неким другима….. Питање је велико… шта би било са Скерлићем да није, да тако кажем, тако рано погинуо.Он се увек налазио на граничној међи између литературе и политике…
Инетерсантно је за њега забележити да га ништа метафизичко и чисто филозофско није интересовало. Он је сав био овоземаљски, рационалан и, донекле, медитерански расположен. Подсмевао би ми се када бих помињао Кјеркегора, нарочито, Сведенборга, па и Ибзена за кога је наследио мржњу од свога учитеља Богдана Поповића…
…Сав савцат је био на земљи и од земље. У том смислу је потребно забележити да није био много одушевљен ни народном поезијом, јер му је она била сувише религиозна, митолошка, и такав је био и према фрескама и манастирима, и према целом фолклору. Његово врло рано социјалистичко васпитање одстранило га је далеко од тих наших појава и облика.Био је у ствари врло велики антитрадиционалиста. Били су му страни сви наши обичаји, нарочито црквени, и смејао се громким и даровитим беседама др Николаја Велимировића, и кад сам требао о њему да пишем за Гласник о Речима о свечовеку, просто ми је сугерирао да на то ударим…
…он је од књижевности и уметности тражио да буду у служби народа и друштва…
…У његову се историју улази као у какву конструкцију у којој су јасно оцртани и израђени основни планови. Он је у те конструкције убацивао људе, догађаје, дела, побуде, разлоге, нешто мало и на силу. Епоха је морала да буде интегрална и целовита и да има своје карактеристике, иако сви ти људи и њихова дела нису ишли паралелно са његовом идејом водиљом.
Угао виђења му је…. доста узан, јер је исувише гледао на све појаве са, највише, социјалне и политичке коте. Многи писци и покрети прошли су код њега и кроз њега доста другачији него што су били…
…Трептаји његовог критичарског система били су нормални. Испод двадесет и изнад десет хиљада трептаја није могло његово ухо да прими… Било је тачно одређено шта је да и шта је не, а за можда није могао ни да чује ни да схвати…
…био је велики таленат, али,кажем, све је то било на уско ограђеном терену; уском, али дубоко укопаном…
…Скерлић је могао да се огреши, и тих је случајева код њега било, али су и те грешке узорна дела. Критичару је грађа један писац;грађа, повод, подстицај…
… Кад се не узме импресионизам као школа, систем и правац, него као слободно стварање, а он то и јесте, Скерлић је био импресиониста, а то је, уосталом, и цео стваралачки акт: слободно примање и издавање утисака. Сем социјално – социјалистичко – политичког вела, ниједан му други вео није покривао видике…»
Постоје шест Лазаревићевих Скерлића. Да је дуже поживео и да су неке околности у животу Лазаревићевом биле повољније, сигурно би било и седмог Скерлића…
Мит о Скерлићу је на време начео писац кога је сам Скерлић видео као свог наследника и асистента…Скерлића не треба ни прецењивати ни подцењивати.
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
(3 б)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 