СТО ГОДИНА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Паралелизам. Имају ли наследника – српски ренесансни духови?

Објављено од стране m950 јануар 7, 2011 · Оставите коментар 

Бранко Лазаревић оставио је  подстицајну грађу за писање  историје најзваничније књижевности коју су Срби имали током 20. века, Историје тзв. српске бирократске књижевности, а да ли ће неко такву историју започети, завршити и објавити, велико је питање. Имајући у виду то – каква је средина данас у којој српска књижевност и култура тавори. У поређењу са оном у којој је живео, рецимо,  Скерлић и генерације пре њега, може се рећи да је данашња Србија у некој врсти мрачног тунела (транзиције, тражења, системског онемогућавања налажења, погубне негативне селекције, болесног наметачког злодуха…) коме се не види крај.

„ … У таквој средини је живео Скерлић и све генерације пре њега, око њега и после њега, сведочи Лазаревић. То је било време по доласку на престо краља Петра. Са њиме је дошло време слободе и демократије која је носила доста јаке карактеристике доста јаке анархије.Сећам се Први мајева тих година. Поворка првомајска са развијеним црвеним заставама , пролазила би покрај двора

и покрај Војне академије са узвицима – Доле монархија! Доле милитаризам! У Радничким новинама, у Дневном листу, у Звону, напредним листовима, као и у

оним конзервативним и оним реакционарним, писало се, карикирало, памфлетисало, нападано све од двора до породичног живота појединих истакнутих личности… Сећам се Домановића, кад је у једној познатој

ракиџиници и продавници ужичких производа, мртав пијан, викао:- Србијо, мајку ти твоју!…Јакшић је у својој Штампи нападао режим да је куповао топове који су били штрцаљке и да се цело наоружање врши преко корупције. Ти су топови, после, дали Кумановску битку, а за њега је доказивано да је био аустријски плаћеник… На све то је краљ Петар одговарао: – Нека се народ васпитава у слободи, па ма и мене толико нападали!, а кад је један официр опалио шамар Јови Адамовићу, директору Правде због увреде коју је нанео принцези Јелени,краљевој ћерци, да живи са својим шофером у Ници, краљ Петар је тражио од министра војске да се тај официр казни. …

— Из овакве атмосфере анархо-слободарске, на први поглед, скоро несносне, и из онаквог земљишта изникоше, за нешто више од двадесет и пет година, скоро сви наши ренесански духови…

…У раздобљу које сам поменуо (1895 – 1920), раздобљу које бих назвао ренесанским на свим плановима мисли и акција, др Јован Скерлић је имао врло часно место…“

Бранко Лазаревић је, са овог света, отишао, седамдесетих година 20. века. На прсте једне руке би се могли набројати људи и писци који су, онда (а и годинама касније), знали да Лазаревић уопште и постоји. А постојао је, живео, као архитекта приморских вртова. Лазаревић је, изгледа, био међу последњим српским ренесансним духовима.

Од Скерлићеве смрти до наших дана појавиле су се две историје најзваничније књижевности коју смо имали у протеклом веку – тзв. Бирократске у дословном значењу речи – гломазна Деретићева и кратка Петковићева, обе писане по диктату неренесансних духова, фаворизоване,редукционистичке, прехваљене,  фалсификаторске, наметачке и… штеточинске. И појавила су се брда и брда песничких књига, наметачких књижевних огледа, наметачких књижевних студија, једностраних и контролисаних књижевних часописа, униформних, досадних, чије се деловање сводило на затупљивање духова, наметање једне политичке диоптрије, која је завладала природним и неприродним изумирањем српских ренесансних духова. Да ли је у поезији било наследника српских ренесансних духова? Ко су ти песници? Винавер? Донекле. Црњански? Донекле. Попа и Раичковић? Можда у шали! Павловић, Миодраг? Делимично. Иван Лалић? Не. Леонид Шејка – да. Александар Лукић – да (Европа, Брод лудака, Легенде о ружичастом песку месечевог смакнућа, Маестро пер Пјетро…)…  Да ли је у критици било наследника српских ренесансних духова? Колико знам – нема их. Доминантнији су наметачи, камелеони, пресвучени комунистички јањичари, велике штеточине. Они су опустошили књижевну утакмицу последњих деценија, опустошили књижевни живот (у јавном животу, данас, они се појављују као тобож угледни професори универзитета, академици, зналци, успешне мутиводе, представници монополских издавача, блокатори и кочнице)…

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ  ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(1)

Објављено под Канал ФИЛТРА, ПРЕВРЕДНОВАЊЕ · Означено са Про и контра