СТО ГОДИНА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Паралелизам. Имају ли наследника – српски ренесансни духови?
Од Скерлићеве смрти до наших дана појавиле су се две историје најзваничније књижевности коју смо имали у протеклом веку – тзв. Бирократске у дословном значењу речи – гломазна Деретићева и кратка Петковићева, обе писане по диктату неренесансних духова, фаворизоване,редукционистичке, прехваљене, фалсификаторске, наметачке и… штеточинске. И појавила су се брда и брда песничких књига, наметачких књижевних огледа, наметачких књижевних студија, једностраних и контролисаних књижевних часописа, униформних, досадних, чије се деловање сводило на затупљивање духова, наметање једне политичке диоптрије, која је завладала природним и неприродним изумирањем српских ренесансних духова. Да ли је у поезији било наследника српских ренесансних духова? Ко су ти песници? Винавер? Донекле. Црњански? Донекле. Попа и Раичковић? Можда у шали! Павловић, Миодраг? Делимично. Иван Лалић? Не. Леонид Шејка – да. Александар Лукић – да (Европа, Брод лудака, Легенде о ружичастом песку месечевог смакнућа, Маестро пер Пјетро…)… Да ли је у критици било наследника српских ренесансних духова? Колико знам – нема их. Доминантнији су наметачи, камелеони, пресвучени комунистички јањичари, велике штеточине. Они су опустошили књижевну утакмицу последњих деценија, опустошили књижевни живот (у јавном животу, данас, они се појављују као тобож угледни професори универзитета, академици, зналци, успешне мутиводе, представници монополских издавача, блокатори и кочнице)…
Белатукадруз
m950
i84l
