Miloš Crnjanski

Објављено од стране Белатукадруз јун 3, 2009 · Оставите коментар 

Priviđenja

 

Zaista, zrak sam samo i to je sjaj u meni

što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,

osvetlivši mi put i bezdan mračan, u isti mah?

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,

na koje sam, kroz blagost i žalost i tišinu,

stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih i mladih srna,

ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?

A plač mi samo vraća se porfiru jednog zrna,

što visi, o drhćućem, žarkom koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap

svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka,

a, čini mi se, jedna jedina takva blista kap,

nad peskom pustinja i tla, nad zemljom, daleka?

Zaista, zrak sam samo i to je sjaj u meni

što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,

osvetlivši mi put i bezdan mračan, u isti mah?

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,

na koje sam, kroz blagost i žalost i tišinu,

stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti prah?

 

MILOŠ CRNJANSKI (1893 – 1977 ) Pesnik, romanopisac, putopisac…. Knjige poezije : (….) Odabrani stihovi (Pariz, 1954), Itaka i komentari (1959), Lament nad Beogradom (Johanesburg, 1962), Tri poeme (Beograd, 1965) ……

Објављено под Антологија ФЕНИКС