Aleksa Šantić

Објављено од стране Белатукадруз јун 3, 2009 · Оставите коментар 

Senke

Vi, senke, što sada po putima mojim

Urličete kobno, k’o s razboja hrti,

Ma vi bile kandže svih beda i smrti,

Svejedno, ja vama na belezi stojim!

 

Ne tresu me više oštre osti,

Ni jed zelen s vaših gubica što prska,

S vama ću u koštac , pa ma poput trska

U pritegu vašem prsnule mi kosti.

 

Ne, vaš pomam nema snage da me satre!

Ja sam gora gde se carske rude kriju,

I na svaki udar raspu se i biju

Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.

 

O grmenje moje zube krši vreme,

I u njemu svaka hajka lava nađe.

Još su moje snage gorda jedra lađe,

Gde prosipa zora svoje dijademe.

 

Mičite se s puta! Iz kaljuže ove,

Gde se oreola čovečnosti cepa,

Ja na timor idem, kuda srca lepa

Kupe se i hrle na polete nove.

Onamo, na vrhu, k’o dan jedan beo,

Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,

I k’o požar zlatan, radosno i gordo,

Na bregu lepote izgoreti ceo.

1923.

 

ALEKSA ŠANTIĆ ( 1868 – 1924 ). Pesnik. Knjige : PJESME (Mostar, 1891); PJESME II (1895); PJESME (1901) ; PJESME (1907) ; PJESME (SKZ, Beograd, 1911); PESME (Zagreb, 1918)…

Објављено под Антологија ФЕНИКС