Milan Rakić

Објављено од стране Белатукадруз јун 1, 2009 · Оставите коментар 

 

 

 

 

POMRČINA

I

Ležim u tami kao klada,

Ne vidim ništa, ne znam ništa;

Od svekolikog svetskog jada

Ne dopire do mene ništa.

Napolju možda sunce greje,

A možda kiša sipa kapi

Na mirna polja i na streje,

Il’ pomrčina ko grob zjapi,

Ja ne znam. – Ne znam šta je sada,

Ne pitam šta će sutra biti,

Ležim u tami kao klada,

I živci su mi svega siti.

Udar u meni neće naći

Iskru što tamu obasjava;

Kao po tužnoj gluhoj daći,

U mojoj duši sve sad spava.

I nigde jedna uspomena

Da se ko prizrak u njoj javi,

Nijedna nekad draga žena,

Nijedna rana što krvavi, -

A pomrčina mirno pada

Na razvejana pepelišta.

Ležim u tami kao klada,

Ne vidim ništa, ne znam ništa…

II

Pokatkad moja mis’o plane

Kao nekada starih dana,

Setim se moje večne rane,

Negdašnjih težnja i megdana.

Kako mi mis’o beše sveža

I prkosnoga puna vrenja,

Što sve zahvata kao mreža

I skamenjene norme menja!

Kako sam mnogo obećav’o,

A koliko sam malo dao,

I, čekajući svoje pravo,

Doček’o opšti udes zao!

Ah, krepki prkos gde je sada

Da preziranjem život šine,

Gde mlada snaga borbe rada,

I buntovništvo spram sudbine?

I oni strasni dugi časi,

S neznane boljke kad se strada,

Kad čista suza oko kvasi

Zbog nepoznatih tuđih jada?

Taj plemeniti bol sad ćuti,

A život sve obvija tminom,

Nameće svud svoj zakon kruti

I pomirenje sa sudbinom.

Ništa me više sad ne bode,

Sve gledam tuđim, mrtvim okom,

I spavam, kao tihe vode

U miru tamnom i dubokom…

III

I danas, da meni Gospod reče : “Evo,

Ja ti sada dajem silu i moć, stvori

Svet novi i bolji o kome si pev’o

I otvori širom vrata novoj zori.

Neka, žudno sreće, čovečanstvo prene

U čekanju starsnom. Budi prava mati,

Diži, stvaraj, ruši, ko da nema mene,

I daj sreću koju ja ne mogoh dati”, -

Ja bih tužna srca i pognuta čela

Reko’o bolnu tajnu što me davno kolje ;

“Ja znam dobro, Bože, mane tvoga dela,

No ništa ne mogu zamisliti bolje”.

Sipi pomrčina kao sitna kiša

I zasipa stvari pred nemarnim okom,

I, dok noć postaje mrtvija i tiša,

Sve spava u miru tamnom i dubokom…

 

MILAN RAKIĆ (Beograd, 1876. – 30. jun 1938, Zagreb). Pesnik, diplomata; lepa i gospodska figura. – PESME (1903, piščevo izdanje), NOVE PESME (S. B. Cvijanović, Beograd, 1912), PESME ( žubavne pesme. – Druge pesme. – Na Kosovu) ( Izdanje “Nove Evrope”, Zagreb, 1924), PESME ( Beograd, SKZ, kolo XXXIX, knj. 261), PESME (Izdanje Milice M. Rakić, Beograd, 1947), PESME (Novo pokolenje, Beograd, 1952).

Објављено под Антологија ФЕНИКС