BORISAV BORA – STANKOVIĆ
(“Moja pesma”; “Koštana” )
(…)
Grkljan ( začuđeno) : Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
Mitka : Moju pesmu!
Grkljan ( u čudu, pitajući i ostale pogledom) : Ama kakvu tvoju pesmo,
gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo?
Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n s’nujem. A pesma
je moja golema : Kako majka sina imala, čuvala, ‘ranila. Dan i noć samo njega
gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan!
Porasnaja sin. Došla snaga, mladost… Došle bašče, cveće. mesečina. -
Zamirisale devojke!… Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi,
puške, sablje, žene…Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija
i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi
celivaja, sve varaja i – bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam
ja!… Pa od t’j bol, jad, – dert li je, prokletija li neka – eve na nogu ginem.
Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n me
ne vaća. Zemlja me pije…Noć me pije…Ništa mi nije, zdrav sam, a – bolan!
Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Otkako sam na svet progledaja,
od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se
da ih bolje vidi. ) Eh, deca, deca slatka! Pojte! puštite glas. Ali čist
glas. Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce
iskubalo, snaga raskomatala, ostarela…Žalo, teško da mi pojete!
Koštana ( sa sažaljenjem) : Koju, gazda – Mitke?
Mitka : Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta
je karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (…) Eve ostare, a još se ne nažive, još
ne napoja’ i ne naceliva’…Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene!
Aha!…Poj, Koštan, kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje
udari. Noć letnja. Šar planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto
i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi,
seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj,
ide nogu pred nogu, a čalgixije, što gi još od bilački han povedešem, peške
idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noć i na mesečini
sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na
mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma, već
glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i
celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem
na srce mi pada. (…) i Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ…A toj
vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči
u grob ću da legnem. Poj “žal za mladost”… Za moju slatku mladost, što
mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu neka mi se
samo još jedanput vrne, dođe, da ga samo još jedanput osetim,
pomirišem…Ah! (Peva) :
Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
kakva je žalba za mladost,
na porta bi me čekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila -
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe! (…)
BORISAV – BORA STANKOVIĆ (1875 – 1927). Stankovića su, s pravom, nazivali pesnikom u prozi. Stihove u užem smislu on nije pisao. Ovde je dat odlomak iz Stankovićeve dramske poezije, tj. iz “Koštane” (1902).
Белатукадруз
m950
i84l
