Ivan V. Lalić

Објављено од стране Белатукадруз мај 18, 2009 · Оставите коментар 

SAVRŠENA JESEN

More bez pene, savršena jesen

Nagnuta lepa nad ponor vedrine,

Kristal od guste vatre, voćnog mesa

I lake zemlje što upije kišu;

I smrt što biće opet samo dokaz

Lepote što je slabija od sebe.

Proveri svaki metak ove svesti

Što će da puca u svoje postanje :

Ubija onaj lažni. Vrtovima

Ne treba razlog, a smrt im ga nađe.

No smrt će opet biti samo dokaz

Lepote što je slabija od sebe.

Taj sat u zreloj smoli ćilibara

Do dna zaliven gustom ravnotežom

Ko grozd je pijan od svoje slatkoće,

A ne podnese oblik svoga sjaja;

I smrt će opet biti samo dokaz

Lepote što je slabija od sebe.

Zvezde su uvek sporije od noći

Kada se vazduh ozveri u vetar,

I ljubavnici sporiji od krvi

Koja ih puni budućim pepelom,

I svaka smrt je uvek samo dokaz

Lepote što je slabija od sebe.

Proveri svaki metak te tišine

Koja te strelja iz sećanja. Nađi

Ukus te munje, gustoću tog zvuka,

Da saznaš : jeste, to je bilo lepo.

Jer svaka smrt je uvek bila dokaz

Lepote što je slabija od sebe.

 

Ko pamti, lepše nestaje. Ta jesen

Već rastura se jer je savršena;

No izvan sluha već nastaje ptica

I iza vida već počinju zvezde,

I svaka smrt je uvek samo dokaz

Lepote što je slabija od sebe.

Ivan V. Lalić (1931-1996) pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najjistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“.

Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi.

Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije).

 Dela Bivši dečak (1955)  Melisa (poema) (1959)  Argonauti i druge pesme (1961)  Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961)  Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987)  Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958)  Pesme (1987)  Pismo (1992) …

Објављено под Антологија ФЕНИКС