Болани Дојчин

Објављено од стране Белатукадруз април 4, 2009 · 1 коментар 

Вероватно једна од најлепших народних песама Балкана, испевана на српском, каже даље о црном Арапину, да је он – кад је видео \е јунака у Солуну нема – “На Солун је порез ударио : / Све на двора по јалова овна, / По фуруну љеба бијелога, / И по товар вина црвенога, / И по кондир жежене ракије, / И по двадесет жутијех дуката, / И по једну лијепу ђевојку, / Ја ђевојку, ја невесту младу, / Којано је скоро доведена, / Доведена, јоште не љубљена; / Сав је Солун порез изредио, / Редак дође двору Дојчинову…”

 

Ту, у ствари, ова велика песма српске народне поезије почиње; и ту би се могло учинити поређење, између јунака Болани Дојчина и хеленског Хектора; поређење не би испало на штету потоњег солунског јунака! Напротив. Иако болестан, већ девет година, Болани Дојчин излази на мегдан пустахији и арапском кавгаxији, побеђује га и враћа се жив са мегдана. Иако болан, Дојчин је јунак попут Ахилеја; Дојчин  је својом храброшћу заштитио  истовремено и Солун и част и понос своје сестре Јелице  и супруге Анђелије, како од црног Арапина, тако и од “побре” Петра налбантина. Вративши се у ложницу, Дојчин извади “очи Арапове, / Те их баци својој милој сеји : ? “Ето , селе, очи Арапове, / “Нека знадеш, да их љубитÄ нећеш, / “Селе моја, за живота мога”. / Па извади очи налбантове, / Те их даје љуби Анђелији : / “Нај ти, Анђо, очи налбантове, / “Нека знадеш, да их љубитÄ нећеш, / “Љубо моја, за живота мога”…”

 

Наравно да је то једна велика и трагична и незаборавна песма, по много чему; али у тој песми њен јунак је жив, а не мртав. Песма садржи изванредне детаље. Један од њих је на самом почетку, кад “љуба вијерница” Анђелија и “мила сеја” Јелица, порез једва састављају : “АлÄ га нико да однесе нема, /  Јер га Арап прихватити неће / Без Јелице лијепе ђевојке. / Оне су се јадне узмучиле; Сједе Јела брату више главе, / Рони сузе низ бијело лице, / Те је брату лице покапала; /   Тад се јадан Дојчин разабрао, / Па бесједи болани Дојчине : /  “Двори моји, огњем сагорели!  /  “А када ми брже пропапасте? / “Да ми није умријети с миром”…”

Разговор болесног брата и сестре је висока поезија, најдубља могућа, породична.

Болани Дојчин није Мишоов Извесни Плим, који седећи на својој посетљи, посматра призор и ћутке размишља. Дојчин је брат и муж, господар куће, једино мушко, болесник на смрт, али не онај северњачки, кјеркегоровски, већ српски витез…Болујући дуго, Дојчин не схвата шта се изван  његове ложнице и двора збива. Када му сестра каже да му нису двори прокапали, већ да је реч о њеним сузама, Дојчин се прибира и пита: “Што је селе, ако Бога знадеш! / “АлÄ је вама љеба нестануло? / “Али љеба, алÄ црвена вина? /  “Али злата, алÄ бијела платна, /  ” Немаш чиме на ђерђефу вести, / “Немаш чиме, алÄ немаш по чему?” …”

Болани Дојчин је никао и поникао из српског народног епоса, из мита, из нереда и трагичне историје балканских простора; он није потомак Хектора, па ни Ахилеја, већ јуначког, витешког херојског домаћина, који никад није био млакоња и који ће урадити оно што може…

Невероватно је да балкански и српски песници нису стигли до дубоке тајне ове песме која није у мржњи, ни само у витештву, већ у неизрецивој љубави домаћина који устаје са смартне постеље, који не изврадава као Хектор мегдан са Ахилејом. Болани Дојчин вели сестри : ” О Јелице, моја мило сејо! / “Донеси ми једну крпу платна, / “Утегни ме, селе, од бедара, / Од бедара до витих ребара, / “да се моје кости не размину, / “Не размину кости мимо кости”…”

То платно је нешто изврсно, ти увијачи  болесног витеза; ти увијачи су љубав, то је туткало ове песме. Све у овој песми има свој смисао и значај : и љуба и сеја, и дорат, и копље, и сабља  Аламанка, и срце у јунака, наравно; међутим, платно којим је утегнут Дојчин, бело платно, да се кости болесног јунака не размину, детаљ је кроз који хоћу да гледам као што се гледа кроз прозор : осећам потребу да заплачем  пред том белином, раскошном, чедном, витешком, славном, вредном памћења. То платно је одговор на сва питања о лепоти ове песме…Мегдан и понос су лек, то је Дојчиново здравље. Балкан није испран од своје егзотике, витештва и трагичне историје, херојства и лепоте. У младости, када сам имао двадесетак и нешто година, и писао стихове које нисам објављивао, мислио сам : ако за тридесетак година не успем и не успемо да упоставимо односе са својим митом и предањем, са нашим истинским и најбољим учитељом мегдана и поноса, Боланим Дојчином, онда смо ми Срби изгубљени. Срби су оболели од кризе своје димензије. Слутио сам и обистинило се. Срби су смртно болесни; од своје димензије, од будућности своје димензије коју су заборавили када су се до сита накљукали несвојим…

 

*

Чему стихови? Песме? Ако нису искуства? Па чак и она скоро неизрецива.

Светла будућност, певало се до скора о њој, уматеричила се у Прошлости, као што је одувек чинила.

Биће много гадно за оне који не могу  да схвате,  да је требало да воде рачуна, као Дојчин, о сузама – сузама своје сестре и ћерке, најближих, о своме срцу…Јер већ је касно…Лорка је певајући о црномањастом, топлом  ветру јужњаку, што му долеће, “носећи сетву – погледе сјајне, натопљене цветом наранче”,  певао и причао о врелима живе традиције Шпаније из које је црпео, пио. Сањао сам о стиховима једноставним и бистрим, што навиру из онога најлепшега што су нам претходници оставили, навиру и разливају се као вода са долапа…Тиха вода српске народне поезије, дубока је, прозрачна, чак и кад се чини да је устајала и засењена сенкама брестова и врба, или горуна. Та тиха вода све баријере и брегове руши, јер је лепша од ћутљивих уста пољупцима прекривених, чежњом и сузама заливених…

М. Л. (Прештампани из првих десет бројева  књиж. часописа ЗАВЕТИНЕ, 2000)

Објављено под Некатегоризовано