Бој с ветрењачама

Овде ћемо убудуће објављивати, поручене или одабране  чланке. Актуелне и нелажне.

_______________________________________________________________________

Последњи Дон Кихот

У причи коју ми је понављао Петру Крду, понекад је долазило и до прастарог проблема генија и душевне устрепталости. Питали смо се опбоје постоји ли уопште здрав писац и није ли болест подстицај за писање. Ту бисмо немоћно застали…

Сада знам одговор…Постоји једна болест која напада душу и веома је опасна јер се неприметно увлачи у нас. Она напада само оне који душу имају…  Петруова је волела лепе, немогуће,опасне и далеке ствари, толико силовито да се винула, нагло одвојила од тела и преселила у онострано. Волео је и поштовао дело Бранкушија. Целог се живота пењао његовим стубом бескрајности, до бесконачног, а у суботу, 23. априла у вршцу, поводом Светског дана књиге, прошли су заједно , Бранкуши и он кроз капију пољупца. Пољубио је Петру земљу и загрлио небо… Верујем да је то био онај блажени тренутак када се све има и када се више ништа не може пожелети што се већ није у том часу испунило… ”Играмо се, овде у Вршцу, великог града”, говорио ми је попут детета… Његови Кововци ће и даље учити и коренспондирати са њим као што је он то често чинио са Стеријом и Васком Попом… Сада знам да ми је деценијама био пријатељ, последњи Дон Кихот, последњи идеалиста. Било је толико мудрости у његовој лудости и покушају да сачува уметност од стварности…

Човечност није физички опис, то је духовни циљ, То није нешто што нам је дато, то је нешто што треба да заслужимо. Петру Крду је био човек.

Мир и благост његовој души.

Јулијана РУДИЋ     (Објављено у КОВИНАМА, Вршац, бр. 16, 2011, стр. 65)

====================================================